Beogradska Batal džamija

Prema onome što se saznaje iz putopisa i skica, ovo je bila jedna od najvećih džamija u Beogradu, ako ni i najveća. Pre nego što je postala Batal-džamija, nosila je ime svog ktitora Ejnehan-bega koji ju je sagradio oko 1585. Posle borbi sa Austrijancima, oštećena je i obnovljena 1766. Stradala je ponovo u borbama 1789. i od tada je bila u ruševinama, mada Trajković kaže da je „bataljena“  tek od vremena Prvog srpskog ustanka:

„Bila je još jedna vrlo velika koja se nalazila izvan varoši i njenih odbrambeniih šančeva i kapija. To je poznata Batal-džamija, koja je služila pravovernima samo do prvog oslobođenja Beograda od strane Karađorđa 1806. godine,  jer dok su Srbi opsađivali varoš, oni su  jako oštetili tu džamiju. Tako bili su porušili minare i neke spoljne zidove, ali srednji svod nisu mogli nikako srušiti, jer je bila veoma solidno zidana. Od toga doba Turci, i ako su se vratili u Beograd, nisu je hteli više obnavljati i  tako je ostala do sedamdesetih godina prošloga veka „bataljena“ i  zapuštena, da su je sami Turci najzad nazvali „Batal-džamija“. Sada je na njenom mestu Narodna skupština“ (Đurić-Zamolo, 1964-1965: 132).

U toku borbi za oslobođenje Beograda 1806. godine, stradala je kao mnoge druge džamije, koje su ako nisu bile porušene, pretvarane u bakalnice ili u cilju što gore desakralizacije korištene kao svinjci. Karađorđe je mnogim turskim ženama koje su „nemilosrdno i nečovečno vojnici ostavljali nage“ ukazao milosrđe i odredio im dve džamije za stanovanje (Kukavica, 2012: 33). Jedan od njih je bila i Batal-džamija.

Beogradski vezir Jusuf-paša je dobio ferman o popravci Batal-džamije i 20. VI 1836. obavestio kneza Miloša o tome, ali ovaj porpavku nije odobrio jer je Batal-džamija bila na sprskoj teritoriji van šanca. Čuvena je ideja Šafarika, upravnika biblioteke,  o pretvaranju džamije u Narodni muzej koja nije ostvarena kao ni plan kneza Mihaila o  pretvaranju u arhiv, jer ideja nije prihvaćena ni u srpskim, ni u turskim uticajnim krugovima.

O spoljašnjem i unutrašnjem izgledu Batal-džamije saznajemo iz opisa i sa crteža  koji su sačuvani . Kamen od kog je izgrađena (peščar), vremenom  je dobio crvenkasto-sivu boju. Na njoj se nalazilo 20 prozora, od kojih ni jedan nije bio na zodovima tambura. Ulaz je bio sa severne strane. Minaret je bio izgrađen od istog kamena kao i zidovi džamije, sa kitnjasto obrađenim kamenim elementima sa donje strane šerefe, dok je po celoj visini imao udubljenja – kanelure.  Pretpostavlja se da je kupola džamije nekada bila pokrivena olovom koje je vremenom skinuto.

Po raspoloživim skicama i crtežima (R. Kanica i K. Jovanovića) lako se da zaključiti da je dekoracija unutrašnjih površina bila vrlo bogato urađena, a posebno mihraba i minbera. Mihrab je bio ukrašen floralnom dekoracijom, a po vrhu niše u kamenu je izrađen ukras u obliku stalaktita (mukarnas) koji je verovato bio i obojen. Mukarnas je krasio i trompe u donjem delu, a lukovi su bili izgrađeni od naizmenično nizanih svetlijih i tamnijih kamenih blokova (Talundžić, 2004b).

Batal-džamija je često privlačila pažnju domaćih i putnika sa Zapada koji su prolazili kroz Beograd. S. Kaper 1850. između ostalog, piše da će od ovog „ spolja dosta zanimljivog spomenika prošlih dana tamošnji zadah  odvratiti pobožnog putnika da se približi i uveri da ovaj spomenik služi sasvim drugim potrebama nego onih veoma zadahnutih srdaca”.  Zamorski ističe, 1855/1856. godine: „Nedaleko od Palate (Dvora) na pustom prostoru iza nje, stoji ruševina male, ali lepe od crvenkastog kamena sagrađene džamije, uništene u poslednjim ratovima, koju vredi sačuvati kao spomenik i ukras toga mesta“ (Talundžić, 2004b).

Putnik Leže, 1867. godine, piše: „Među ovim džamijama ima jedna koja zaslužuje da joj se pokloni pažnja. To je Batal-džamija, koju su vojnici Crnog Đorđa oteli od Turaka, napuštena je već pola stoleća i leži usamljena, na jednom velikom trgu, preko puta groblja. Vreme joj je obojilo zidove onom sivkastom bojom koja daje čar starim zdanjima; u pukotinama njenih zidova ptice su svile gnezda dok joj je polusrušeno kube obraslo u divlji šeboj“ (Talundžić, 2004b).

N. Hristić zapisuje: „Unutrašnjost džamije bila je smetlište, za čitavu okolinu, puno svakojake nečisti. Glavni joj je ulaz bio sa severne strane prema varoši, ali su joj svi prozori unaokolo bili razvaljeni, gotovo do zemlje, te je izgledala kao da stoji na svodovima. Vrh u minareta bio je podrubljen. Po dupljama na džamiji legli su se, na hiljade, vrapci i čavke, a uveče su je obletala čitava jata slepih miševa. Krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Čak je iz onih pukotina nikao jedan mali dud crnoga roda, oko koga su vrapci džaveljali, da vam čak dole uši zaglušnu” (Talundžić, 2004b).

Sreten Popović je pominje više puta u svom putopisu: kada govori o Marvenoj pijaci koja se nalazila na bataldžamijskom polju (Popović, 1950: 54); zatim u Laudonovom planu gde je prostor između Batal-džamije i linije šanca označen kao „Friedhof“ –  groblje (Popović, 1950: 157); kada govori o mestu gde je spaljen Sveti Sava koristi je kao jedan od orijentira i smatra da samo mesto ne može biti daleko od nje, a krst koji bi trebalo da obeleži mesto je „890 hvati udaljen od džamije i same varoši“ (Popović, 1950: 145); i kada piše o Laudanovoj opsadi Beograda: „Tu oko Batal-džamije cesarovci pod Laudanom u godini 1789, septembra meseca, prve redute protv grada podigli. I onda je bila i zvala se Batal džamija, koja je tek pre pet godina porušena. U ranije tusrko vreme, mesto se okolno zvalo Ciganska mahala“ (Popović, 1950: 54).

Kanic joj posvećuje dosta pažnje: „Usred hrišćanskog Beograda stajala je do 1878. Batal-džamija (batal – na turskom: zapušten) kao neosporno najlepša turska građevina u „Srpskom vilajetu“, usamljena i veličanstvena, kao da žali za sjajnim danima Polumeseca, kojih se još sećala. Ističući se nad kolinom svojom masivnošću, njen kvadratni cebtralni deo od mrko oksidisanog peščara  prelazio je na polovini visine u osmougao koji je nosio gordu kupolu. Uz južnu fasadu se takođe sa osmostrani pijadestala, uzdizalo kitnjasto, vitko minare, sa koga je nedaleko odjekivao poziv vernima na molitvu, a Laudon je pomoću njega odredio pravac napada na obližnju tvrđavu. Kad je Karađorđe osvojio Beograd, šerefe i vrh minareta su se sručili sa svoje gorde visine, a centralni deo je, prkoseći zubu vremena, ostao postojan, izuzev nasilno razvaljenog glavnog portala. Kroz dvadest prozora sa šiljatim lukovima prodirala je svetlost  u unutrašnji prostor, od čijih osam kitnjastih rebrastih lukova, na koje se oslabnnja kupola, četiri, kao nosači pandantifa koji obrazuju svod, imaju konstruktivnu funkciju. Spoljni zakošeni trapezi, posrednici pri prelasku od kvadrata ka osmouglu, bili su s unutrašnje strane, kao i niša koja pokazuje stranu sveta na kojoj se nalazi Meka, ukrašeni gracioznim visuljcia, kako se to vidi na mojoj skici koju sam radio 1860. godine.

Omiljena ideja upravnika Biblioteke, Šafarika, bila je da se Batal-džamija pretvori u srpski nacionalni muzej; međutim, na putu ka ostvarenju te zamisli stajali su obziri prema tadašnjem sizerenu, koji su isključivali primenu ove velelepne građevine u nacionalno-kulturne ili crkvene svrhe; ona je ostala neiskorišćena sve dok nije po naređenju energičnog namesnika Blaznavca, na žalost, sravnjena sa zemljom…”(Kanic, 1985: 73-74),  kaže Kanic u svom putopisu. Pominje i da je pored nje bila jedna bolnica (Kanic, 1985: 28), da je 1. oktobra 1789. godine grof Braun sa „visoke Batal-džamije upravljao artiljerijskom vatrom tako uspešno da je Osman-paša već 8. oktobra predao tvrđavu…” (Kanic, 1985: 34), zatim se pominje da se nalazila na trgu na koji je izlazila jedna kapija kraljevskog dvora i da je 11. decembra 1806. Karađorđe  završio pripreme za napad na tvrđavu, sa polaznim položajem na Batal džamiji (Kanic, 1985: 35).

Kanic beleži, dakle, da je srušena po Blaznavčevom naređenju 1878. godine i mogće je da je on zaista dao naredbu ali ranije, jer je Blaznavac umro 1873. godine.

Đ. Milićević svedoči da je porušena 17. maja 1869, ili po starom 5. maja, tako što je neki kafedžija platio Cincarima 230 dukata da je poruše. I on daje svoj opis:„Na severozadnom kraju onoga novog parka koji je zasađen na pređašnoj Batladžamijskoj pijaci, na istok od dvorske bašte, bila je jedna stara džamija, ozidana tesnim kamenom. Ona je odavno napuštena, munara joj se prebila, vrata sva bila istavljena i isprokaljivana. U njoj je često plandovala stoka. Zato se zove Bataldžamija. Kako se Beograd širio, tako je i ta Bataldžamija, posle bombardovanja, oborena, te se očistilo lice onoj zgradi gde je danas gimnazija; ali se to mesto i okolina njegova i sad zove Bataldžamija. Pokojni Knez Mihailo ustavljao se je na ovoj džamiji, i govorio je da bi je trebal opraviti pa u nju smestiti Državnu arhivu, ali ga smrt preteče“ (Obradović, 2014: 191).

Batal-džamija se nalazila na Carigradskom drumu sa  desne strane idući prema varoši i bila je 1000 koraka daleko od gradskog bedema koji je opasivao varoš. Još postoje podaci da je bila na Vračaru, kod Tašmajdana, blizu palilulske crkve to jest crkve Svetog Marka (Đurić-Zamolo, 1977: 28-30). Oko nje je bilo polje u kom prema piscima iz tog vremena nije bilo kuća ni ulica (Maksimović, 1957: 236). U blizini je bio neki han, a oko nje veliki mezar.

Na prostoru oko nekadašnjeg izlaza Vlajkovićeve ulice na Bulevar revolucije (Kralja Aleksandra), nešto više prema Skupštini, nalazila se bašta sa voćkama. Nekoliko metara ispod nje stajala je Batal Džamija koja bi se danas nalazila u Kosovskoj ulici  (Đurić-Zamolo, 1977: 28-30), u skupštinskom parkiću.

 

Literatura:

  1. Đurić-Zamolo, D. (1964-1965). Prilog poznavanju beogradskih džamija.Prilozi za orijentalnu filologiju, 14-15, 123-140.
  2. Kukavica, E. U. (2012). Džamije i tekije u Beogradu. Behar, XXI (176), 31-36.
  3. Talundžić, A. (2004b). Batal-džamija u Beogradu. Most, XXIX (181 – nova serija 92).Dostupno na: www.most.ba/092/065.aspx [27.8.2014].
  4. Popović, S.L. (1950). Putovanje po Novoj Srbiji. Beograd: SKZ.
  5. Kanic, F. (1985). Srbija: zemlja i stanovništvo. Beograd: SKZ.
  6. Obradović, D. (prir.). (2014). Stari Beograd: putopisi, memoari, kafane i mehane. Beograd: Ethos.
  7. Đurić-Zamolo, D. (1977). Beograd kao orijentalna varoš pod Turcima 1521-1867. Beograd: Muzej grada Beograda.
  8. Maksimović, B. (1957). Josimovićeva rekonstrukcija Beograda u šancu.Godišnjak Muzeja grada Beograda, IV, 207-235.

 

Preuzeto iz master rada Svetlane Strugarević “Džamije iz prošlosti Beograda”


Važna urednička napomena: Postavljene informacije, subjektivne napomene i stavovi izraženi u ovom članku su isključivo autorovi, tj. izvora i nužno ne predstavljaju uredničku politiku ili stav nezavisnog portala www.camo.ch.