Agresija na BiH
Početna - - Početna
GENEZA VELIKOSRPSKOG NACIONALIZMA


sgrb



28.08.2001

SLOBODNA BOSNA
U broju 249: MINI FELJTON

Sonja Biserko, predsjednik Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, proslog mjeseca je na Americkom institutu za mir predstavila projekat "Srpski nacionalizam i Jugoslavija" na kojem je radila tokom jednogodisnjeg boravka u Washingtonu;

Nasa novinarka razgovarala je s ovom vrsnom intelektualkom o uzrocima i posljedicama srpskog fasizma, odnosu Srba prema zlocinima u Hrvatskoj i BiH i radu Haskog tribunala, slicnostima i razlikama izmedju Cosica, Milosevica i Kostunice, o uticaju Rusije i zapadnih drzava na zbivanja na Balkanu...

Cosic i Tudjman dogovorili su "humano preseljenje" posavskih Hrvata;
RS je naci-tvorevina pod medjunarodnim protektoratom!

Milosevic i Cosic Stevan Moljevic je definisao granice srpske drzave koje su se skoro u cijelosti poklapale sa granicama Jugoslavije.

Cosiceva uloga u definisanju srpskog nacionalnog programa je kljucna, pored Milorada Ekmecica Milosevicevo sudjenje nece biti od znacaja samo za Srbiju i region, vec i za cijeli svijet. Prisustvo Rusije na Balkanu ovakvo kakvo jeste, pogubno je za Balkan.

pise: Suzana Andjelic

*****

GENEZA VELIKOSRPSKOG NACIONALIZMA

Sonja Biserko, predsjednik Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, proslog mjeseca je na Americkom institutu za mir predstavila projekat "Srpski nacionalizam i Jugoslavija" na kojem je radila tokom jednogodisnjeg boravka u Washingtonu.

Rezultate svog istrazivanja o srpskom nacionalizmu u Jugoslaviji Sonja Biserko je prezentovala pred brojnim auditorijem Americkog instituta za mir.

Burna diskusija koja se razvila nakon njenog izlaganja pokazala je da teze koje zastupa ne osuduju samo prisutni srpski novinari nego i pojedini americki "analiticari" sa sumnjivih instituta desnicarske orijentacije poput Cato instituta, ciji je predstavnik zamjerio gospodji Biserko sto srpski nacionalizam smatra pogubnim za Jugoslaviju, ne pominjuci "podjednako pogubne ostale nacionalizme".

"Da, postoje i drugi nacionalizmi, ali je samo srpski nacionalizam uz pomoc JNA razorio Jugoslaviju", odgovorila je.

Ostre reakcije izazvao je i njen stav o Vojislavu Kostunici kao nacionalisti i predstavniku antireformisticke struje u Srbiji, problematizirala je podrsku koju mu pruza zapad. Upitana zasto Kostunica nije reformista, pocela je svoje obrazlaganje rijecima:

"Bio je nacionalista 1991. godine. Ne vidim promene kod njega ako i toliko godina posle, prilikom dolaska u Sarajevo, kaze da se nema za sta izviniti Bosni i Hercegovini."

Nema sumnje da je rad Sonje Biserko do sada najradikalnija i najbeskompromisnija analiza geneze veliskosrpskog projekta i tragicnih posljedica koje je ostavio na citav region, ali i na Srbiju samu.

GRANICE DRAZE MIHAJLOVICA

Bavili ste se genezom srpskog nacionalizma i predocilli njegovu specificnosti u odnosu na ranije nacionalne programe. U cemu su te specificnosti s obzirom da je zajednicka osnova svih bilo ostvarenje srpske drzave na Balkanu onako kako ju je zamislio Ilija Garasanin u svom Nacertaniju?

Obnavljanje savremene srpske drzave imalo je u pocetku karakter oslobodilackog rata od Turaka - Prvi srpski ustanak 1804., pa je Srbija tokom citavog 18. stoleca bila u oslobodilackom procesu.

Pocetkom dvadesetog stoleca tj. od balkanskih ratova pocinju njeni osvajacki ratovi i borba za Veliku Srbiju. Pre nego sto je postala politicki samostalna, javlja se program Ilije Garasanina 1844. pod nazivom Nacertanije, koji je naznacio ciljeve srpske teritorijalne obnove: "Srpska drzava koja je vec srecno pocela, no koja se rasprostirati i ojacati mora, ima svoj osnov i temelj tvrdi u carstvu srpskom 13-og i 14-og stoljetija u bogatoj i slavnoj srpskoj istoriji."

Od tada on slovi kao znacajno uporiste za razmisljanje o drzavno-politickoj buducnosti Srbije.

Svoje ostvarenje srpski nacionalni program dozivljava stvaranjem prve Jugoslavije, na koju se gledalo kao prosirenu Srbiju. Glavno polaziste je bilo da su Srbi glavni tvorci Jugoslavije, njena glavna snaga, te da su drzavi u uslovima duboke krize potrebniji nego ikada. Glorifikuje se srpski odnos prema drzavi koji, za razliku od hrvatskog ima "domacinski stav prema drzavi", jer srpski seljak prvo "gleda drzavu i brine drzavnu brigu".

Takav odnos lezi u razlicitoj kulturi koja kod Srba nosi pecat "epski, herojski, istorijski" dok je kod Hrvata " kultura svakodnevna, kompromisna, sacinjena iz folklora i tekovina medjunarodne materijalne kulture; oni slave, opevaju, opisuju, razraduju dogadaje iz svakodnevnog zivota: rodenje, zenidbu, smrt, zetvu, oranje, radosti i nezgode svakodnevnog posla i zabave".

Smatra se da nagodbodavstvo koje karakterise Hrvate nije osobina samostalnih naroda kao sto je srpski.

Posto se ne moze drzava malo hteti, malo ne hteti, Srbi traze jacanje drzave. Istice sa da je ideal srpskog naroda od kada je usao u istorijski zivot "biti svoj" bez obzira za cenu. Kulturan je onaj narod koji je odredio nesto za sta vredi ziveti, boriti se, pa i zivot dati.

Mereno tim merilom, "Srbima je mesto samo medju prvima u svetu".

Koje teritorije je trebala obuhvatati nova srpska drzava?

Savremena srpska ekspanzija usmerena je na: Vardarsku Makedoniju, tako Milorad Ekmecic kaze:

"Ko drzi Vardarsku Makedoniju hegemon je Balkana", zatim sirenju preko Save i Dunava na sever, te preko Drine na zapad, jer svi koji govore hrvatski ili srpski su "cisti Srbi" rasuti po "razlicitim Kraljevstvima i Provincijama".

Naime, savremena ekspanzija prati migracije srpskog naroda, te se nove zemlje karakterisu kao srpske. Tu tezu su podupirali Vuk Karadzic, Dositej Obradovic, Jovan Cvijic i mnogi drugi.

Srpska pravoslavna crkva je takodje bila vazan faktor u podrzavanju ekspanzicionisticke politike.

Srpski nacionalizam svoje uporiste nalazio u pravoslavnom religijskom nacionalizmu i jezickom nacionalizmu. Stvaranje srpskog etnickog prostora najbolje se prati preko politike prema manjinama koju je Srbija vodila tokom 19. i 20. stoleca. Stvaranje Knezevine Srbije bilo je praceno ogromnim pomeranjem turskog i albanskog stanovnistva koje je zivelo na toj teritoriji. Ta politika je nastavljena i stvaranjem Jugoslavije, prema albanskom stanovnistvu, zatim asimilacija Roma i Vlaha, negiranje makedonske, crnogorske, muslimanske, pa i hrvatske nacije. Nakon Drugog svetskog rata, zbog isterivanja pola miliona Nemaca, Srbi u Vojvodini su po prvi put postali vecinsko stanovnistvo, i posebno nakon ratova 1991. -1995. zbog velikog broja izbeglica iz Hrvatske i BiH. Zvanicna politika Srbije je protiv povratka izbeglica jer se njima zeli homogenizovati srpski etnicki prostor. Istovremeno se difamiraju pred medjunarodnom javnoscu Hrvatska i BiH zbog sprecavanja povratka.

Ambicija da Srbi budu vodeci narod na Balkanu uvek je bila jaka i u tom smislu smatralo se da treba da im pripadne i vodeca uloga u Balkanskom sporazumu, kao zajednickoj balkanskoj odbrambenoj zajednici u odnosu na stalne pretenzije raznih evropskih zemalja na taj prostor. Tu ambiciju su temeljili na uverenju da su "Srbi oduvek imali smisla za velicinu i slobodu". Srpski klub je smatrao da je centralizam kao koncept doziveo slom, jer nije bilo dovoljno "prosvecenog centralizma", te da je zbog toga potrebna "duhovna mobilizacija" za kulturno unapredenje Srpstva i Jugoslavije. (Srpski glas, br. 23, 18. april 1940.)

Svaki pokusaj da se rese i druga nacionalna pitanja, u prvom redu hrvatsko, otvarao je srpsko pitanje na nacin koji je iz temelja ugrozavao jugoslovensku drzavu. Tako je nagodba iz 1939. o stvaranju Hrvatske banovine kao pokusaj udovoljavanja hrvatskim zahtevima aktuelizovala srpski nacionalni projekt pod nazivom Homogena Srbija ciji je autor Stevan Moljevic, advokat iz Banjaluke, koji 1941. pise "koja ima da obuhvati celo etnicko podrucje na kome zive Srbi". Moljevic je definisao granice srpske drzave koje su se skoro u celosti poklapale sa granicama Jugoslavije. Izuzeta je samo Slovenija i deo Hrvatske oko Zagreba, kao i deo Istre.

Ovaj program je postao zvanicni politicki program Ravnogorskog pokreta Draze Mihajlovica.

ZAJEDNISTVO COSICA I MILOSEVICA

Srpski nacionalni projekat koji je Milosevic predstavio igrao je na kartu ocuvanja Jugoslavije, medjutim, bilo je ocigledno da Srbima do te drzave nije stalo. Iz cega je proizilazilo njihovo nezadovoljstvo zajednickom drzavom?

Otvaranje srpskog nacionalnog pitanja u drugoj Jugoslaviji pocinje usvajanjem Ustava iz 1974. jer srpska nacionalna elita u sustini nikada nije priznala republicke granice, niti republicki suverenitet.

Od tada se veliki deo intelektualne i politicke energije usmerava na mobilisanje podrske i pripreme za period nakon Titovog odlaska. Sve do sloma komunizma srpska nacionalna strategija je usmerena na redefinisanje Jugoslavije pod dominacijom Srbije, dok je druga opcija stvaranje srpske drzave.

Godine 1986. grupa srpskih intelektualaca, clanova SANU, pripremila je dokument pod nazivom Memorandum koji je imao ogroman uticaj na stvaranje politicke klime u Srbiji.

Memorandum srpsko nacionalno pitanje formulise kao drzavno pitanje, odnosno njegovo resenje moguce je samo pravljenjem nove drzave na temeljima stare Jugoslavije.

Osnovna teza za ovakav pristup sastojala se u tome da Srbi nakon raspada Jugoslavije ne mogu ziveti kao manjina u Hrvatskoj, odnosno u BiH, pri cemu se u startu i hrvatsko i muslimansko pitanje dozivljava kao antisrpski orijentirano.

Memorandum je u svom konceptu antimoderan jer je srpsku naciju predstavio onako kako je ona izgledala pre i za vreme Kosovske bitke, sto je apstraktna vizija bazirana na epskoj poeziji. Srbi su prikazivani kao junaci, hrabri ratnici, posteni, moralni, kao narod koji ceni slobodu i pravdu, a prezire kukavicluk i izdajnistvo.

Ovakav kolektivisticki pristup Memoranduma naciji je u sustini sprecio otvaranje srpskog nacionalnog pitanja kao demokratsko pitanje. Idealizirana kolektivna slika Srba najbolje je prikazana u knjizi Knjiga o Milutinu Darka Popovica koja je dozivela preko dvadeset izdanja. Ovakav koncept nacije je u suprotnosti sa modernim konceptom, koji po Habermasu polazi od toga da svaki pripadnik nacije mora da uziva identitet: kao individua, kao pripadnik jedne etnicke grupe i kao gradanin drzave.

Pripreme za rekonstrukciju Jugoslavije tj. Balkana trajale su dugo. Slobodan Milosevic je predstavljao onu liniju koja je tezila recentralizaciji Jugoslavije pod dominacijom Srbije, dok je druga nacionalisticka linija, koju simbolise Dobrica Cosic bila za zaokruzivanje srpske drzave njenim pomeranjem na severozapad.

Cosic kaze da Jugoslavija ne postoji samim tim sto su iz te troclane zajednice istupili Hrvatska i Slovenija. On kaze da su ostali narodi izmisljotina nas komunista implicirajuci da su sve ostale teritorije Srbija. Moze se reci da sadasnja vlast u Beogradu istrajava na tom projektu nadajuci se nekom novom Berlinskom kongresu koji ce, kako kaze Cosic, prekomponovati Balkan.

Tu naravno spada RS i Crna Gora, ide se na podelu Kosova i Makedonije. Da nema podrske medjunarodne zajednice integritetu SRJ, tesko da bi Srbija mogla da opstane na tim granicama.

Cosic i Milosevic su, dakle, u pocetku imali razlicite politicke vizije.

Sta je spojilo njihove politicke koncepcije, odnosno kako je Cosic, glavni arhitekta srpskog nacionalnog projekta preuzeo Milosevica?

Cosiceva uloga u definisanju srpskog nacionalnog programa je kljucna, pored Milorada Ekmecica.

On je posebno vazan jer je bio u sistemu i uvek je bio privilegovan clan partije. Bio je tesno povezan sa Aleksandrom Rankovicem i sa njegovom smenom de facto pocinje njegovo okretanje nacionalizmu.

Doziveo je razocarenje jer se odustalo od unitarnog koncepta koji je odgovarao srpskoj ideji Jugoslavije.

Godine 1968. je kritikovao pojavu albanskog nacionalizma, zbog cega je iskljucen iz CK, od tada on postaje zagovornik podele Kosova. U svojim kontaktima sa Borisavom Jovicem 1990. on se zalaze za podelu Kosova jer se ono ne moze sacuvati. Svoju tezu argumentovao je time da se "Srbi pokrecu ka severu, da napustaju jug". On smatra da Srbi nisu mogli zadrzati jug, jer su vec uzeli Vojvodinu, te je zato razgranicenje na Kosovu realno, Srbi bi zadrzali ugalj i neke svetinje kao Gracanicu, Gazimestan.

Tada govori o potrebi stvaranja takvog plana kojeg u pogodnom trenutku treba aktivirati. O tome je Cosic govorio jos 1980. godine. Krug oko njega stvorio je atmosferu za dolazak Milosevica.

Milosevic je na vlast dosao pucem koji je podrzao Nikola Ljubicic i konzervativni krugovi. Od tada pocinje njegova borba za JNA i njeno pretvaranje u srpsku vojsku.

JNA je u novom srpskom rukovodstvu nasla partnera koji je bio na istom ideoloskom konceptu. Od Osme sednice Milosevic se ponasa kao politicar koji mobilise komunisticku partiju za resavanje ekonomskih, socijalnih i politickih problema.

Kroz odbranu titoizma dobio je vojni vrh, rekonstrusao je sve redakcije, posebno Politiku i NIN. Smenio je sedamdeset i dva urednika i novinske redakcije postaju deo uzeg politickog staba koji ce odigrati kljucnu ulogu u pokretanju rata i obezbedenju masovne podrske. Nakon naglog politickog uspona Milosevicu u drugoj polovini 1988. prilazi inteligencija.

Nacionalni program ciji je nosilac Dobrica Cosic i grupa oko njega, tada najzad izlazi na scenu jer je naden politicki lider za program. Vlast je u rukama Slobodana Milosevica, ali se buducnost srpskog naroda raspravlja u domu Dobrice Cosica, on je prihvacen kao tvorac nacionalnog programa.

Kako je doslo do zblizavanja Cosica i Milosevica?

Prvi susret Milosevica i Cosica aranziran je 1990. preko Klare Mandic, Cosic ga povezuje sa Radovanom Karadzicem i Jovanom Raskovicem. Cosic je vec imao razvijene kontakte sa Srbima u Hrvatskoj i BiH, koji osnivaju SDS. Na nagovor Cosica, Milosevic je odustao od Slovenije. To je bilo fingiranje rata i priprema rata protiv Hrvatske.

Cosic se sretao sa mnogim videnijim Srbima iz Hrvatske i BiH i politicki ih pripremao za vreme koje dolazi. On ce kasnije, kada se Milosevic suocava sa pritiskom u zemlji i izvana, postati predsjednik SR Jugoslavije.

Za to vreme, juni 1992. - maj 1993., pocinjeni su najveci zlocini u BiH.

On tada lansira svoju tezu o "humanom preseljenju stanovnistva" o cemu se dogovora sa Franjom Tudjmanom u Zenevi gde su dogovorili preseljenje posavskih Hrvata. Porazavajuce je da su neki predstavnici medjunarodne zajednice prihvatili takve ideje.

Smenjen je kada se Milosevic oporavio, ali i tada izjavljuje da je "Milosevicevo breme veliko, najvece od pojave Nikole Pasica", a 1994. izjavljuje da nije zasluzio da ide u Haag.

Otvorenije nastupa protiv njega tek kada Milosevic ugrozava opstanak osvojene teritorije.

TRULJENJE REPUBLIKE SRPSKE

Iza novog nacionalnog projekta stale su vodece srpske institucije i SANU - ciji je Memorandum njegova teorijska podloga, a Srpska pravoslavna crkva duhovna.

O krivici Milosevica kao politickog realizatora ovog programa koji je rezultirao hiljadama mrtvih raspravljace Haski tribunal.

Na koji ce nacin raspravljati o krivici ovih institucija?

Cinjenica da je Milosevic danas u Haagu, po meni ima revolucionarni znacaj. On je tamo otisao ubedjen, a i mnogi drugi u Beogradu, da Haag nece biti u stanju da izvede sudenje protiv njega, a da ne dovede u pitanje i neke zapadne politicare. Mislim da Milosevic, a i svi oni u Beogradu koji tako misle, veoma grese. Mnoge stvari su se promenile. Mnogi na zapadu zele da znaju da li je bilo dogovaranja i kakvog sa Milosevicem. Njegovo sudenje nece biti od znacaja samo za Srbiju i region, vec i za ceo svet.

Taj proces ce neminovno obelodaniti mnoge stvari koje su zaboravljene. Zapad nece dozvoliti da on dozivi fijasko, sto znaci da ce se napraviti napor da ceo slucaj bude vodjen na najbolji moguci nacin. Naravno, to je prilika da svi koji su zainteresovani nastave da daju podrsku Haagu kroz svedocanstva, davanjem materijala i slicno. Haag tek treba tek da se ucvrsti kao institucija. Sto se tice duhovnih tvoraca programa njihova odgovornost nazalost izmice mada ce Milosevicev proces sigurno baciti svetlo i na njihovu ulogu.

Ne cini li vam se da srpski nacionalizam jos uvijek nije porazen?

Srpski nacionalni program se polako porazava ali nacionalizam jos nije. Uprkos svim porazima, nacionalisti jos istrajavaju na svom projektu, nadajuci se da ce se medjunarodne okolnosti promeniti i da ce se ujedinjenje svih srpskih zemalja ipak ostvariti.

Cosic poslednju deceniju rata tumaci kao period pravljenja nove srpske drzave koja bi se pomerila na severozapad. On sada govori kako "nastaje period teritorijalno-etnickog prekomponovanja i konsolidovanja balkanskog prostora, vreme prinudnog prilagodavanja koje cemo morati da prihvatimo kao zivotnu realnost.

Epohalne promene dovele su srpski narod u polozaj da se zgusne na teritoriju na kojoj moze da zivi", ne navodi koju, "koju moze civilizacijski da pokrije i odakle nikome nije neprijatelj. I u ovoj nesreci radja se nesto korisno, a to je etnicko smirivanje ovog prostora. Srpski narod se integrise i homogenizuje; sabija, zaokruzuje svoj zivotni prostor koji dobija etnicke granice. Ta promena je uslovljena stvaranjem nove nacionalne drzave, sa teritorijom koja samo za agresore moze biti sporna. Dakle, primorani smo da stvaramo drzavu po sopstvenoj meri i snazi.". (S. Djukic: Lovljenje vetra)

On ne pominje koje su to granice, jer ih sve jos drzi otvorenim.

Predsednik Vojislav Kostunica je na toj liniji, a njegove izjave o Republici Srpskoj i Crnoj Gori jasno govore sta im je krajnji cilj.

To je istovremeno i zvanicna drzavna politika koja trazi od medjunarodne zajednice ocuvanje granica SRJ jer u suprotnom nezavisna Crna Gora moze da destabilizuje ceo region i neminovno dovede do ujedinjenja Srbije i RS-a. U opstem haosu i previranju u kojem se Srbija nalazi istrajavanje na ovakvom projektu preti da unisti i samu Srbiju.

Ako je to tako, zasto medjunarodna zajednica jos uvijek daje bezrezervnu podrsku Kostunici koji je bio i ostao nacionalista?

medjunarodna zajednica je smenu Milosevica dozivela kao licni uspeh. Oni su uradili sve da pomognu njegov odlazak. Mislim da ne postoji politicar koji je bio veca frustracija za zapadne politicare od Milosevica. On je uspeo da pokaze njihovu nemoc poslednjih deset godina. Uvek ih je suocavao sa novom stvarnoscu. Recimo, nakon sto su podelili Hrvatsku i stvorili RSK, jugoslovenska vlada na celu Borisavom Jovicem pozvala je UN da cuvaju granicu dok se ne nade politicko resenje.

UNPROFOR je tako de facto cuvao granicu Velike Srbije. Srbi nisu prihvatili plan Z-4 i situacija se definitivno promenila nakon Srebrenice.

Mislim da zapadni politicari jos uvek misle da je njegov odlazak toliko vazan da jos uvek ne prihvataju realnost, a to je da su svi problemi ostali i nakon Milosevica. U svom nagonu da opstane, Milosevic je kao voda uvek pronalazio nove supljine u medjunarodnim mehanizmima i uspevao da kupi vreme sve dok na kraju zapad nije intervenisao.

Otuda objasnjenje za njihovu podrsku Kostunici. medjutim, polako i oni shvataju svoju zabludu kada je Kostunica u pitanju. Treba vremena da se ispravi, rekla bih, pogresna orjentacija, pogotovu sto je zapad poceo od Srbije da pravi regionalnog partnera.

medjutim, to prosto nije ostvarljivo jer logika unutrasnjeg procesa na koji niko ne obraca paznju vuce Srbiju u drugom pravcu.

Nazalost, Zapad je izgubio jos jednu godinu na Balkanu, a da nije nasao formulu za resenje krize.

Sve spekulacije oko "rekomponovanja Balkana" na novom Berlinskom kongresu pokazace se kao gubljenje vremena.

Republicke granice koje je medjunarodna zajednica priznala kao drzavne, sto u sustini i jesu bile, izraz su celovekovnih napora jugoslovenskih naroda da nadu formulu za modus vivendi. Te granice su pri tome i istorijski utemeljene.

Povlacenje etnickih granica pogubno je za region i vracanje je na neo-naci resenja. Najveci problem je ipak sto region jos nije iznedrio ljude, ili nije dozvolio, koji bi pomogli artikulisanje vizije za region. Bez toga zapad moze samo da obezbedi mir.

Ni sest godina posle Dejtona nije se mnogo odmaklo u integraciji BiH. Ne moze se zauzeti neutralan stav u pogledu odgovornosti i resavati probleme BiH. Povratak izbeglica i saradnja sa Haagom bili su kljuc za obnavljanje prostora. Nazalost, s tim se jako kasni. To je dozvolilo da neki procesi postanu nepovratni, upravo ono cemu su nacionalisti tezili.

Republika Srpska je naci-tvorevina pod medjunarodnim protektoratom, koja truli jer nije u stanju da se odrekne svojih velikosrpskih ciljeva.

RUSIJA I HASKI TRIBUNAL

U srpskoj politici veoma je bio bitan, bolje receno poguban, ruski uticaj. U cemu se ogleda taj uticaj koji je i danas prisutan?

Ruski uticaj u Srbiji je konstanta srpske politike jos od pocetka ovog veka. Ruska imperijalna drzavna politika uvek je Balkan tretirala kao region od znacaja za bezbednost i stabilnost njenih juznih i jugozapadnih granica. Pored toga, njena stalna teznja za prisustvom na Balkanu motivirana je njenom ambicijom da izade na Mediteran. Svoje teznje ostvarivala je putem religije koja je zajednicka sa nekoliko naroda u regionu i kulturno-istorijskim vezama.

Izlazak Jugoslavije iz ruske sfere uticaja Rusi nikada nisu prihvatili i stalno su nastojali da se vrate u cemu su i uspevali preko konzervativnih vojnih i partijskih krugova.

Dolazak Milosevica dobio je podrsku konzervativnih krugova u SSSR. Osma sednica je bila svojevrsni puc u kojem je vojska imala vaznu ulogu. Pojava Gorbacova, kasnije i Jeljcina, unela je novi momenat u medjublokovske odnose.

Gubljenje polozaja svetske sile, te ogranicenje na kopnenu silu na evroazijskom kontinentu, stvorilo je frustraciju kod vladajuce ruske elite, posebno u armiji. Poslednjih deset godina Rusija se pokusala uz ogroman napor sto brze ukljuciti u evropske integracione tokove, tako da prvih godina rata na Balkanu Rusija tezi da se prilagodi zapadnoevropskim partnerima.

Svoje prisustvo na Balkanu ostvarivala je kroz rad Kontakt grupe i vojne operacije. U okviru Kontakt grupe uvek je delovala u odbrani srpskih interesa, mada je bilo situacija kada je Srbija svojim ponasanjem i samu Rusiju dovodila u neugodan polozaj.

Balkan je na spoljnopolitickom planu jedina pozornica na kojoj je Rusija sebi uspela obezbediti ulogu sile, makar i marginalne. Bez obzira na to sto njena uloga nije presudna, ipak je imala uticaja na politiku Kontakt grupe i uticala na formulisanje nekih rezolucija.

Miloseviceva antibirokratska revolucija kristalisala je staljinisticku orjentaciju u srbijanskoj politici, koja se povezala sa nacionalistima i kojoj su prirodni saveznici bili slicni krugovi u Rusiji. To je bilo ocito prilikom NATO intervencije. Ruska solidarnost sa Srbijom u vezi sa Kosovom bila je kljucna u srpskoj percepciji moguce NATO intervencije jer je Milosevic, oslanjajuci se na rusku podrsku smatrao da ima prednost, cak je ocekivao da ce se Rusija vojno angazovati.

Kako se Rusija nije vojno angazovala, to je izazvalo veliko razocarenje i osecanje izdaje.

medjutim, trazilo se razumevanje za takvo ponasanje. Zauzimanjem pristinskog aerodroma u dogovoru sa Beogradom, Rusija, kako je Jeljcin napisao u svojim Ponocnim memoarima, "nije smela dopustiti da pretrpi moralni poraz".

O povezanosti Milosevica sa Rusijom najbolje govori cinjenica da je njegov brat bio njegov ambasador u Moskvi a za njega se jos od 70-ih u SSIP-u govorilo da je ruski covek.

Prva poseta predsednika Kostunice bila je Moskvi, i to u pratnji patrijarha Pavla.

Prilikom posete Putina Beogradu nakon susreta sa Bushom u Sloveniji Kostunica je izjavio da je "rusko prisustvo alfa i omega za stabilnost u juznoistocnom Balkanu".

Srbija je najverniji partner Rusije u regionu i moguca preorijentacija SRJ prema zapadu, kako kaze ruski vojni analiticar Jurij Morozov, dovela bi ne samo do gubitka jednog od retkih ruskih saveznika nego i do gubitka interesovanja za Rusiju kao regionalnog partnera od strane evropskih zemalja. Zato Rusija pokusava da odrzi prisustvo u regionu. Njihova diplomatska akcija da se odrzi "mini Helsinki" o nepovredivosti granica na Balkanu u funkciji je ocuvanja teritorijalnog integriteta SRJ.

Njihova ponuda da ucestvuju u mirovnim snagama u Makedoniji govori o potrebi da budu partner, pre svega SAD.

Prisustvo Rusije na Balkanu, ovakvo kakvo jeste, pogubno je za Balkan.

Kao jedan od neophodnih uslova za stabilizaciju Balkana vidite rad Haskog tribunala koji ce, kazete, pomoci i Srbima da shvate sta se dogadalo posljednjih godina.


Dakle, Srbi jos uvijek nisu svjesni toga?

Mislim da nije u pitanje informisanost. Ovo sve suvise dugo traje i toliko mnogo ljudi je ucestvovalo u realizaciji programa.

Zatim, ovaj rat je siroko dokumentovan, postoje dokazi koji su vec u Haagu, napisane su brojne knjige, napravljeni filmovi, tesko je verovati da se ne znaju cinjenice.

Vise se radi o tome da se te cinjenice priznaju.

Primer otkrivanja masovnih grobnica u okolici Beograda to najbolje ilustruje. O tome se govorilo odmah nakon intervencije. Republicka vlada je to iskoristila kako bi amortizovala isporuku Milosevica. To je delovalo sokantno na srpsku javnost, ali ipak retko da je neko rekao nesto o tim Albancima ili njihovim porodicama. Niko javno nije rekao da mu je zao.

Sudenje Milosevicu bice prilika za rekonstrukciju svega sto se desilo. medjutim, suocavanje nece ici tako lako. Za to je potreban i drzavni aparat koji ce kroz svoje institucije plasirati istinu, skolski sistem, mediji, crkva.

Nazalost, svi jos uvek relativiziraju odgovornost, vrte se oko formule da su svi cinili zlocine i slicno.

Ipak, cinjenica da postoji Haski tribunal ovaj rat stavlja u drugaciji kontekst.


Pise: Suzana Andjelic

Vezano za temu:

KRIZA, AGRESIJA I GENOCID NA PROSTORU BIVSE JUGOSLAVIJE
Bosna u ideji i realizaciji Velike Srbije
BiH u periodu Kraljevine Jugoslavije
Srpska agrarna reforma
Srpski mitovi





© 1999-2006 by Camo, All Rights Reserved