Govori i izjave srpskih politicara od 1987. do 2005. SANU, Dobrica Cosic... Precice: - Kratke izjave - Memorandum SANU - Dobrica Cosic: Na kraju XX vijeka srpski narod dozivio istorijski poraz - Le Monde: Cosicev odbor iz osamdesetih godina zasluzan za pobjedu nad Milosevicem - Portret savremenika - Ljubomir Tadic: Od disidenta do nacionalnog radnika - Dobrica Cosic: Peti oktobar je obmanuo srpski narod - MIRKO KOVAC: DOBRICA COSIC, OTAC NACIJE - Povratak demobilisanog oca nacije - Intervju: AKADEMIK LJUBOMIR TADIC: Stranacki sporovi ugrozavaju Srbiju Kratke izjave Nada, jul 1994. “Rasturanjem Jugoslavije nacionalnim secesijama, uz odlucujucu ulogu Nemacke u saveznistvu sa Evropskom zajednicom i Amerikom, i potom islamskih sila, objavljen je treci svetski rat sa onim istim ciljevima /… kao/ u oba svetska rata. Srpski narod je odgovorio odbrambenim ratom, ratom za svoj opstanak i svoju demokratsku drzavu. Uprkos svemu, ili bas zato, Srbi ce opstati i ostvariti svoje osnovne civotne i nacionalne ciljeve. Srbi ce stvoriti novu drzavu koja svojim karakterom treba da porice i prevazilazi nacionalne i ideoloske ciljeve svih strana i ucesnika u srpskom gracanskom ratu, vocenom pod okupacijom od 41-45. Ovaj sadasnji rat i njegov cilj - jedinstvena drzava srpskog naroda - trebalo bi da ukine nase ideoloske antagonizme i raskole iz gracanskog rata i Drugog svetskog rata. ... Dakle: nacionalno pomirenje izvrsila je sama istorija.” * * * Memorandum SANU "Grupa akademika SANU o aktuelnim drustvenim pitanjima u Jugoslaviji 1986. godine" Mnoge nevolje koje muce srpski narod iznikle su u prilikama koje su zajednicke svim jugoslovenskim narodima. Medutim, srpski narod pritiskuju i druge nedace. Dugorocno zaostajanje razvoja privrede Srbije, neregulisani drzavno-pravni odnosi sa Jugoslavijom i pokrajinama, kao i genocid na Kosovu, pojavili su se na politickoj sceni sa udruzenom snagom koja cini situaciju napetom, ako ne i eksplozivnom. Ova tri mucna pitanja, koja proizilaze iz dugorocne politike prema Srbiji, svojom dramatikom ugrozavaju ne samo srpski narod, vec i stabilnost citave Jugoslavije. Zbog toga se ona moraju naci u sredistu paznje. Nije trebalo mnogo znanja i podataka da se utvrdi dugogodisnje zaostajanje privrede Srbije. Ipak je to zvanicno ucinjeno tek u Planu 1981-1985., u kome je bilo zapisano da ce se u tom razdoblju preduzimati mere za zaustavljanje takve tendencije. Ta je obaveza brzo pala u zaborav. Petogodiste je proslo u novom ispitivanju da li Srbija gubi korak u razvoju. Nalazi su, medutim, argumentovano potvrdili ono sto se i ranije znalo, da se po relevantnim pokazateljima njena privreda stalno krece ispod jugoslovenskog proseka uz sve vece zaostajanje. Usporeniji razvoj nije imao dovoljno snage da savlada ekonomsku nerazvijenost na delu njene teritorije na kojoj zivi 1.5 miliona stanovnika sa narodnim dohotkom po stanovniku preko 30% nizim od odgovarajuceg dohotka u tri nedovoljno razvijene republike. Ispitivanja nisu ostavila ni trunku sumnje da je relativno zaostajanje Srbije prvenstveno nastalo zbog manjih investicija po stanovniku, a ne zbog slabije efikasnosti investicija. Prema zvanicnim statistickim podacima efikasnost investicija je u Srbiji za citav posleratni period niza samo od one u Sloveniji i Vojvodini, a tokom poslednje decenije (period 1976-1983) najvisa je u Jugoslaviji. Veca efikasnost mogla je samo delomicno nadoknaditi gubitak drustvenog proizvoda zbog manjih investicija, ali nije bila u stanju da sprijeci formiranje vrednosti osnovnih sredstava po stanovniku na nivou od svega 80,5 % jugoslovenskog proseka, sto je cak nize od Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dveju republika koje imaju status nerazvijenih. Tokom citavog posleratnog perioda privreda Srbije je bila izlozena neekvivalentnoj razmeni. Aktuelan primer takve razmene je niska cena elektricne energije koja se u velikim kolicinama isporucuje drugim republikama. Instrumenti i mere tekuce ekonomske i kreditno-monetarne politike, a narocito doprinos fondu federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podrucja su u novije vreme najvazniji cinioci njenog relativnog zaostajanja. Doda li se tome da su najrazvijenije republike, zbog oskudice sredstava akumulacije Srbije, sa svojim kapitalom usle u njenu privredu (poljoprivreda, prehrambena industrija, trgovina i bankarstvo), dobija se slika jedne podredene i zapostavljene privrede u okviru jugoslovenskog prostora. Dosledna diskriminacija privrede Srbije u posleratnom periodu ne da se potpuno razjasniti bez uvazavanja medunacionalnih odnosa izmedu dva rata kako ih je videla i ocenivala Komunisticka partija Jugoslavije. Na te poglede odlucujuce je uticala autoritativna Kominterna, koja je u naporima da ostvari svoje strateske i takticke zamisli na medunarodnom planu tezila razbijanju Jugoslavije. Nalazeci svoje ideolosko opravdanje u suceljavanju srpske "ugnjetacke" nacije i ostalih "ugnjetenih" naroda, takva politika je drastican primer uzmicanja marksistickog ucenja o klasnoj podeljenosti svake nacije pred politickim pragmatizmom, koji je, u nastojanju da koristi medunacionalna trvenja, potisnuo u pozadinu klasni internacionalizam. To donekle objasnjava zasto se KPJ nije potrudila da sopstvenim istrazivanjima dode do prave istine o ekonomskoj prirodi medunacionalnih odnosa. Ocena tih odnosa, koja se svodi na to da je politicka hegemonija srpske burzoazije pracena i odgovarajucom ekonomskom dominacijom Srbije, preuzeta je u stvari od separatisticki orjentisanih gradanskih partija. Ni pre, ni posle rata KPJ nije bila voljna da neposrednim saznanjima utvrdi pravo stanje, niti da ulazi u bilo kakvu raspravu koja bi mogla dovesti u pitanje davno date ocene i zauzete stavove na kojima je istrajala sve do danas. Doslednost je bila utoliko neobicnija sto se i bez posebnih studija, elementarnim uvidom u osnovne pokazatelje nivoa razvijenosti u popisnoj 1948. godini moglo ustanoviti da Srbija nije mogla imati ekonomski privilegovan polozaj izmedu dva rata. Na zaostajanje u industrijalizaciji je jasno ukazivao naglaseniji agrarni karakter njene privrede. Ucesce poljoprivrede je bilo vece, a udeo industrije u formiranju drustvenog proizvoda industrije manji nego u jugoslovenskom proseku. KPJ ne samo sto na osnovu svih cinjenica nije revidirala svoju ocenu, vec nije poklonila ni najmanju paznju radovima naucnih ustanova u kojima je vec pocetkom pedesetih godina dokumentovano utvrden bitno drugaciji ekonomski polozaj Srbije izmedu dva rata. Uporno ponavljanje predratne ocene tokom cetiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politicku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogresna ocena odrzi. Njen smisao lezi u tome da se srpskom narodu usadi osecanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politickoj i ekonomskoj podredenosti kojoj je stalno izlozen. Na predratnoj oceni zasnovana je i posleratna politika prema privredi Srbije, koja je dovoljno jasno deklarisana u ekspozeu o Prvom petogodisnjem planu. Srbiji je u tom planu neosnovano odreden, posle Slovenije, najsporiji tempo industrijalizacije. U praksi je ta politika zapocela preseljavanjem u druge republike industrijskih pogona za proizvodnju aviona, kamiona i oruzja, da bi se nastavila obaveznim otkupom, makazama cena na teret sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nizim investicijama po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinosom za razvoj nerazvijenih podrucja. No nista tako ubedljivo ne pokazuje podreden polozaj Srbije kao cinjenicu da ni u jednom kljucnom pitanju politickog i privrednog sistema ona nije imala inicijativu. Stoga, polozaj Srbije valja posmatrati u sklopu politicke i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske, koje su bile predlagaci promena u svim dosadasnjim sistemima. Slovenija i Hrvatska startovale su sa najviseg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbrzi razvoj. S poboljsanjem njihovog relativnog polozaja jaz izmedu njih i ostalog dela Jugoslavije jako se produbio. Takav tok dogadaja, koji odstupa od proklamovane politike ravnomernog razvoja, ne bi bio moguc da privredni sistem nije bio pristrasan, da te dvije republike nisu bile u polozaju da nemetnu resenja koja odgovaraju njihovim ekonomskim interesima. Priredivacke delatnosti, koje relativno vise ucestvuju u njihovoj privrednoj strukturi, uzivale su tokom citavog posleratnog perioda povoljnije uslove privredivanja, na koje su snazno uticali paritet i rezim cena, kao i carinska zastita. Veci prostor dat trzistu u sezdesetim godinama pogodovao je vise razvijenim podrucjima. Suspenziju Petogodisnjeg plana 1961-1965. godine, koji je teziste stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaciti kao izbegavanje republika da ulazu u nerazvijena podrucja koja su relativno bogata prirodnim izvorima. Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se na sastavu cinilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, cime su bili pogodeni Srbija i nerazvijena podrucja. Ekonomska podredenost Srbije ne da se u potpunosti shvatiti bez njenog politicki inferiornog polozaja koji je odredio i sve odnose. Za KPJ ekonomska hegemonija srpskog naroda izmedu dva rata nije bila sporna, nezavisno od toga sto je industrijalizacija Srbije bila sporija od jugoslovenskog proseka. Na toj ideoloskoj platformi formirala su se misljenja i ponasanja, sto je presudno uticalo na kasnija politicka zbivanja i medunacionalne odnose. Slovenci i Hrvati su pre rata stvorili svoje nacionalne komunisticke partije, a zadobili su i odlucujuci uticaj na CK KPJ. Njihovi politicki lideri postali su arbitri u svim politickim pitanjima tokom i posle rata. Ove dve susedne republike delile su slicnu istorijsku sudbinu, imale su istu religiju i teznju za sto vecom samostalnoscu, a kao najrazvijenije, i zajednicke ekonomske interese, sto su bili dovoljni razlozi za trajnu koaliciju u nastojanju da ostvare politicku dominaciju. Tu koaliciju je ucvrstila dugogodisnja saradnja Tita i Kardelja, dve najistaknutije politicke licnosti posleratne Jugoslavije, koje su uzivale neprikosnoven autoritet u centrima moci. Kadrovski monopol im je dopustao da bitno uticu na sastav politickog vrha Jugoslavije i svih republika i pokrajina. Svima je poznat izuzetno veliki doprinos Edvarda Kardelja u pripremanju i donosenju odluka AVNOJ-a i svih posleratnih ustava. On je bio u polozaju da u tremelje drustvenog uredenja ugraduje i licne stavove, koji realno nisu mogli biti predmet osporavanja. Odlucnost kojom se Slovenija i Hrvatska danas suprostavljaju svakoj ustavnoj promeni pokazuje koliko im Ustav od 1974. godine odgovara. Pogledi na drustveno uredenje nisu imali nikakvih izgleda da budu prihvaceni ukoliko su bili drugaciji od shvatanja dvaju politickih autorireta, a nije se moglo uciniti nista ni posle njihove smrti, buduci da je ustav mogucnoscu veta osiguran od bilo kakvih promena. Imajuci sve to u vidu, ne moze biti sporno da su Slovenija i Hrvatska utemeljile politicku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije. U takvim uslovima a pod stalnim optuzbama da je "ugnjetacki", "unitaristicki", "centralisticki", "pandurski", srpski narod nije mogao postici ravnopravnost u Jugoslaviji, za cije je stvaranje podneo najvece zrtve. Revansisticka politika prema Srbima zapocela je pre rata time sto se smatralo da Komunisticka partija i nije potrebna "ugnjetackoj" naciji. U CK KPJ Srbi su bili relativno malo zastupljeni, a neki od njih su se, valjda zato da bi se odrzali, deklarisali kao pripadnici drugih nacija. Srbija tokom rata nije bila u polozaju da ravnopravno ucestvuje u donosenju odluka koje su prejudicirale buduce medunacionalne odnose i drustveno uredenje Jugoslavije. Antifasisticko vece Srbije osnovano je u drugoj polovini 1944. godine, kasnije nego u drugim republikama, a Komunisticka partija Srbije tek po zavrsetku rata. Za drugo zasedanje AVNOJ-a vecnici su birani iz srpskih vojnih jedinica i clanova Vrhovnog staba koji su se zatekli na teritoriji Bosne i Hercegovine, za razliku od vecnika nekih drugih republika, koji su dosli na zasedanje sa svoje teritorije i koji su iza sebe imali nacionalne politicke organizacije sa izgradenim stavovima i programima. Ove istorijske cinjenice ukazuju da tokom rata Srbija nije bila formalno, pogotovu ne sustinski u ravnopravnom polozaju kada su donosene odluke od dalekoseznog znacaja za buduce drzavno uredenje. To ne znaci da se Srbi ne bi dobrovoljno odlucili za federalizam kao najpogodnije uredenje za visenacionalnu zajednicu, vec se ima u vidu da su se oni bez prethodnih priprema i podrske svojih politickih organizacija nasli u polozaju da u ratnim uslovima prihvate resenja koja su otvarala siroke mogucnosti za njihovo razbijanje. Polozaj Srba morao je biti blagovremeno razmotren i regulisan sa stanovista njihovog nacionalnog integriteta i nesmetanog kulturnog razvoja, a ne da to izuzetno pitanje ostane otvoreno za resenja koja pogadaju vitalne interese srpskog naroda. Ozbiljnost drustvenih i ekonomskih posledica koje u posleratnom periodu iz ovakvih odnosa proizlaze zahteva da se bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetackoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski polozaj. Oslobodenje Srbije od doprinosa Fondu federacije, ne bi li time ojacala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj, bilo je prilika da se nagovesti kraj takve politike. Ocekivalo se da ce politicki predstavnici Srbije izaci sa ovim logicnim i opravdanim zahtevom i da ce na njegovom prihvatanju do kraja ustrajati. Utoliko je bilo vece iznenadenje kad su oni pristali na placanje pune stope uz prihvatanje utesnog i potpuno neizvesnog obecanja da ce doprinos biti materijalno kompenziran na drugoj strani. Ovaj ishod je u suprotnosti sa nalazima o ekonomskom zaostajanju Srbije, a istovremeno je istorijski neodgovoran cin prema sopstvenom narodu. Kapitulacija politickih predstavnika Srbije navodi na mnoga razmisljanja, pre svega o njihovom pravu da takav korak ucine. Postavlja se pitanje ko je ovlascen da prihvati odluku kojom se privredi Srbije izrice presuda o dugorocnom zaostajanju u buducnosti sa neizbeznim politickim posledicama. Rec je o ogromnim sredstvima neophodnim za pokretanje privrednog razvoja Srbije i resavanje egzistencijalnog pitanja velikog broja mladih ljudi bez posla, veceg nego u bilo kojoj drugoj republici. Bez referenduma uzurpirati pravo da se iza zatvorenih vrata dogovara, odlucuje i pristaje da ekonomskom razvoju tog naroda postavlja ozbiljna ogranicenja. Srbija je mirne savesti i sa osecanjem da je uveliko ispunila svoj dug solidarnosti mogla postaviti zahtev da se oslobodi doprinosa fondu. Istinske zrtve za razvoj tri nerazvijene republike i SAP Kosovo podnela je samo ona, placajuci pomoc drugima sopstvenim zaostajanjem. Sa tri razvijena podrucja to nije bio slucaj. Primena stope doprinosa proporcionalno drustvenom proizvodu nije se drzala osnovnog pravila da se obaveze odmeravaju prema ekonomskoj snazi obveznika. Proporcionalna stopa postedela je Sloveniju, Hrvatsku i Vojvodinu progresivnog doprinosa, sto im je omogucilo ne samo da se normalno razvijaju, vec i da poboljsaju svoj relativni polozaj prema jugoslovenskom proseku. Za Srbiju su, medutim, takve stope predstavljale ogromno opterecenje. Njena privreda je izdavala polovinu neto akumulacije za nerazvijena podrucja, zbog cega se sasvim priblizila privredama nerazvijenih republika. I pored toga sto je svojim doprinosom pomogla razvoj nerazvijenih podrucja i olaksala teret razvijenima, Srbija za svoje zaostajanje ne nailazi na razumevanje ni jednih ni drugih. Obostrani interes upucuje dva tipa podrucja na koaliciju radi odrzanja postojeceg stanja u kome zadovoljava svoje interese na racun Srbije. Antisrpska koalicija nastupila je u slucaju stope doprinosa otvorenije i sa manje politickog takta nego bilo kada ranije. S neprikrivenim pritiskom Srbiji je nametnuto da prihvati stopu doprinosa u celini. Ovaj pritisak vazan je i kao znak da vec tradicionalna diskriminacija Srbije nije oslabila, ako se cak nije povecala. Imajuci u vidu sta se sve dogadalo u posleratnom periodu, takav pritisak ne predstavlja nista novo. Nov bi mogao biti odlucan otpor Srbije tom pritisku. Na zalost, to se nije dogodilo. Otpora je bilo vise nego ranije, ali ipak sasvim nedovoljno. Srpski rukovodioci nisu iskoristili ni sva pravna sredstva kao sto je mogucnost upotrebe veta, koje im jedino preostaje u situaciji kada se nadu usamljeni sa svojim opravdanim zahtevima, a izgleda nisu ni pomisljali na odgovarajuci odgovor koji podrazumeva i otvaranje politicke krize ako se drugacije ne moze. Politicari Srbije su se pokazali nespremnim za istorijski zadatak koji im je nametnula izuzetno teska konstelacija odnosa u jugoslovenskoj zajednici. Istorijski trenutak je od njih zahtevao da odlucno stave do znanja da je dosao kraj posleratnoj praksi smenivanja politicara koji su postavljali pitanje ravnopravnosti Srbije, prakse diskriminacije ekonomista, sociologa, filozofa i knjizevnika iz Srbije koji su blagovremeno ukazivali na drustveno maligne pojave i upozoravali na posledice pogresnih resenja, kao i prakse udaljavanja sposobnih privrednika kojim se razoruzavala privreda Srbije u pojacanoj konkurenciji na trzistu. Odnos prema ekonomskom zaostajanju Srbije pokazuje da revansisticka politika prema njoj s vremenom nije slabila. Naprotiv, hranjena sopstvenim uspehom sve vise je jacala da bi se konacno izrazila i u genocidu. Politicki je neodrziva diskriminacija gradana Srbije kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skupstini, a glas glasaca iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine. U toj svetlosti Jugoslavija se ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih gradana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija. Ipak ni ova ravnopravnost ne vazi za Srbiju zbog njenog posebnog pravno-politickog polozaja, koji odrazava teznje da se srpski narod drzi pod stalnom kontrolom. Ideja vodilja takve politike bila je "slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koja je napredovala u uticajno misljenje: ako bi se Srbima kao najbrojnijoj naciji dozvolio brz ekonomski razvoj, to bi predstavljalo opasnost za ostale nacije. Otuda koriscenje svih mogucnosti da se njenom privrednom razvoju i politickoj konsolidaciji postave sto veca ogranicenja. Jedno od takvih, veoma aktuelnih ogranicenja jeste sadasnji nedefinisan i pun unutrasnjih konflikata ustavni polozaj Srbije. Ustavom od 1974. godine Srbija je fakticki podijeljena na tri dela. Autonomne pokrajine su u svemu izjednacene sa republikama, sem sto nisu definisane kao drzava i sto nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima federacije. Ovaj nedostatak one nadoknaduju time sto se preko zajednicke republicke skupstine mogu mesati u unutrasnje odnose Uze Srbije, dok su njihove skupstine potpuno autonomne. Politicko-pravni polozaj Uze Srbije je sasvim neodreden, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvrsno vece koje je organ republicke Skupstine u stvari je Izvrsno vece Uze Srbije. To nije jedina nelogicnost u razgranicavanju nadleznosti. Presiroka i insitucionalno cvrsto utemeljena autonomna pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomaske i separatisticke snage insistirale na prosirenju autonomije, ali bi to tesko ostvarile da nisu dobile moralnu i politicku podrsku od republika u kojima separatisticke tendencije nisu iscezle. Prosirenje autonomije obrazlagano je uveravanjem da ce se postici veca ravnopravnost izmedu nacija i bolje obavljanje javnih poslova. Dogadaji na Kosovu krajem sezdesetih godina bili su opomena sta se sve moze dogoditi ukoliko se autonomija poveca. Razloga za vecu autonomiju Vojvodine pogotovu nije bilo. To prosirenje dalo je silnog podstreka birokratskom autonomastvu, ozbiljnim pojavama separatizma koga ranije nije bilo, zatvaranje privrede, politickom voluntarizmu. Porastao je uticaj onih van pokrajina i u Vojvodini koji sirenjem dezinformacija nastoje da srpski narod podele na "Srbijance" i "precanske Srbe". Pokrajine su uz svesrdnu pomoc drugih postale "konstitutivni elemenat federacije", sto im je dalo povoda da se osecaju i ponasaju kao federalne jedinice, zanemarujuci cinjenicu da su sastavni deo republike Srbije. I ovom prilikom ravnoteza u dualizmu ovakve vrste nije se mogla odrzati. Sadasnje ponasanje pokrajina pokazuje da su u praksi potpuno nadvladale separatisticko-autonomaske snage. Republici Srbiji je onemoguceno da u vitalnim pitanjima nastupaju jedinstveno u interesu naroda kome pripadaju. Splet neresenih odnosa u republici Srbiji logicno proizlazi iz njenog ustavnog polozaja i izbora separatistickih i autonomaskih kadrova, koji su upravo zbog takve orijentacije uzivali blagonaklonost onih koji su drzali kadrovski monopol u Jugoslaviji. Bez odgovarajuce protivteze u koordinaciji, regionalizacija se po pravilu pretvara u provincijalnu uskogrudnost i slepilo za sire nacionalne interese. Oni koji su svesrdno pomogli da se klice unutrasnjih sukoba usade u ustave danas se javljaju kao arbitri - izmiritelji koji po dobro poznatoj simetriji jednakih krivica dele lekcije i uzoj Srbiji i pokrajinama, sugerisuci da se resenja traze u doslednoj primeni tih istih ustava. Na taj nacin jednom zamrsena situacija ostace kakva je bila, a Srbija ce i dalje trositi svoju drustvenu energiju u prevazilazenju konflikata bez izgleda da u tome potpuno uspe. To se valjda i htelo sa prosirenjem autonomija pokrajina, pogotovu sto odrzavanje konfliktnih situacija u Srbiji daje mogucnost drugima da se mesaju u njene unutrasnje odnose i na taj nacin produze dominaciju nad njom. Posle izvrsene federalizacije SKJ takvo mesanje u unutrasnje odnose jedne republike moguce je jedino u Srbiji. Odnosi izmedu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni pretezno na formalno-pravna tumacenja dva ustava. Rec je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj drzavi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo dosla do svoje drzave, koja se sama izborila i za gradansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika dozivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle cetiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju drzavu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti. Izgon srpskog naroda sa Kosova je spektakularno svedocanstvo njegovog istorijskog poraza. Srpskom narodu je u prolece 1981. godine objavljen jedan odista specijalan, ali otvoren i totalan rat pripreman u raznim razdobljima administrativnih, politickih i drzavnopravnih promena. Voden vestom primenom raznih metoda i taktika, s podeljenim ulogama, uz aktivnu, a ne samo pasivnu i ne mnogo prikrivanu podrsku pojedinih politickih centara u zemlji - pogubniji i od one koja je dolazila iz susedstva - taj otvoreni rat, kome se jos uvek gleda pravo u oci i koji se ne naziva svojim pravim imenom, odvija se skoro pet godina. On, dakle, traje mnogo duze nego citav oslobodilacki rat u ovoj zemlji, od aprila 1941. do 9. maja 1945. godine. Balisticka pobuna na Kosovu i Metohiji pred sam kraj rata, dignuta uz sadejstvo nacistickih jedinica, bila je 1944-45. vojnicki razbijena, ali pokazuje se, ne i politicki pobedena. Njen sadasnji vid, prerusen u nov sadrzaj, uspesnije se razvija i priblizava pobednickom ishodu. Pravi obracun sa neofasistickom agresijom je izostao; sve do sada preduzimane mere samo su uklonile s ulica ispoljavanje te agresije, a u stvari su jacale njene rasisiticke pobudene, neopozive ciljeve, koje treba postici po svaku cenu i svim sredstvima. Cak i smisljeno drasticne kazne mladim prestupnicima izricane su da izazivaju i produbljuju medunacionalne mrznje. Pet godina dugog albanskog rata na Kosovu uverile su njegove predvodnike i pobornike da su jaci nego sto su i mislili, da uzivaju podrsku po raznim centrima moci u samoj zemlji neuporedivo vecu nego kosovski Srbi od Republike Srbije, ili ova Republika od ostalih u Jugoslaviji. Agresija je u toj meri ohrabrena da se i najzvanicniji predstavnici Pokrajine, kao i njeni naucnici ponasaju ne samo arogantno, vec i cinicno, proglasavajuci istine za klevete, a ucene za svoja zakinuta prava. Organizovane politicke snage nase zemlje, koje su izvrsile revoluciju u gotovo nemogucim uslovima, pod najmocnijim neprijateljem u citavom ovom veku - odjednom se pokazuju ne samo neefikasnim, neslobodnim, vec gotovo i nezainteresovanim da se na otvoreni rat odgovori kako jedino i mora: odlucnom odbranom svog naroda i svoje teritorije. A kad se agresija porazi, da se politicki obracuni ne vrse vise hapsenjima, "diferencijacijama", laznim lojalnostima, vec odistinskom revolucionarnom borbom, otvorenim suceljavanjima, sa pravom slobodnog izrazavanja, pa i demonstriranja suprotnih misljenja. Fizicki, politicki, pravni, kulturni genocid nad srpskim stanovnistvom Kosova i Metohije najtezi je poraz u oslobodilackim borbama sto ih je vodila Srbija od Orasca 1804. do ustanka 1941. godine. Odgovornost za taj poraz pada, prije svega, na jos uvek zivo kominterevsko naslede u nacionalnoj politici Komunisticke partije Jugoslavije i sledbenistvo srpskih komunista toj politici, na preskupe ideoloske i politicke zablude, neznanja, nedoraslosti, ili vec okorele oportunizme generacija srpskih politicara posle ovog rata, uvek defanzivnih i uvek u vecoj brizi sta drugi misle o njima i njihovim bojazljivim "postavljanjima" polozaja Srbije, nego o objektivnim cinjenicama koje uslovljavaju buducnost naroda kojima rukovode. Ravnopravni nacionalni odnosi, za koje su i na Kosovu i Metohiji najvise ratovali upravo srpski borci -jednom vrlo odredenom politikom, "razvojno" sprovodenom, sa isplaniranim postupcima i jasnim ciljem - albanski nacionalisti u politickom rukovodstvu Kosova poceli su da preokrecu u njihovu suprotnost. Autonomna oblast u pogodnom trenutku dobij a rang autonomne pokrajine, zatim i status "konstitutivnog dela federacije"- sa vecim prerogativima od ostatka Republike kojoj samo formalno pripada. Dalji korak "eskalacije", koji se javio kao i albanizacija Kosova i Metohije pripreman je, dakle, najlegalnije. Isto tako i unifikacija knjizevnog jezika, nacionalnog imena, zastave, udzbenika - prema instrukcijama iz Tirane - bila je sasvim otvorena, kao i sama granica izmedu dve drzavne teritorije, uostalom. Zavere, koje se obicno tajno kuju, na Kosovu su se stvarale ne samo ocevidno, vec i demonstrativno. Mnogima su zato masovni neredi 1981. godine vise izgledali kao istrcljivost, nego kao kakva nova pojava, opasna i po citavu zemlju, kao sto se kasnije svaka istina o progonu Srba na Kosovu smatrala "kopanjem po crijevima Albanaca", a pisanje "beogradske stampe" o zbivanjima na licu mjesta, uzimalo gotovo za vecu krivicu od pocinjenih paljevina, ubijanja, silovanja, skrnavljenja - mnogih do danas politicki i krivicno neidentifikovanih. Posebnu tezinu ima odnos odgovornih cinilaca i vlasti na Kosovu prema nasilju cija je zrtva srpski narod. Precutkivanjem i zataskavanjem zlocina, izbegavanjem da se odmah kaze sva istina, zavlacenjem istrage i sudskog postupka, ohrabruju se sitni i krupni teror, ujedno se stvara lazna, ulepsana slika o prilikama na Kosovu. Pored toga, trajna je teznja da se za nasilje nad Srbima nade politicki alibi u toboznjoj uzajamnosti mrznje, netrpeljivosti i revansizma, a u poslednje vreme sve cesce i u izmisljenom dejstvu "spoljasnjeg" neprijatelja - van pokrajine, srpskog nacionalizma "iz Beograda". Slucaj Martinovic je znacajan ne samo zbog narocitog, nevidenog nasilja, koje podseca na najmracnija vremena turskog nabijanja na kolac, nego i zbog upornog odbijanja da se u redovnom sudskom postupku ustanovi i prizna istina. Umesto da bude povod za potvrdu vrhovne vrednosti zakona i ljudskih prava, taj slucaj je na Kosovu shvacen kao prilika da se istakne suverenost pokrajine, koju ona ni po Ustavu nema te da se SR Srbiji nametne princip "nemesanja u unutrasnje poslove" pokrajine, kao da se radi o medudrzavnom, medunarodnom odnosu. Srbi na Kosovu i Metohiji imaju ne samo svoju proslost, olicenu u dragocenim kulturnoistorijskim spomenicima, vec i zivo prisustvo svojih duhovnih, kulturnih, moralnih vrednosti: imaju maticnu zemlju svog istorijskog postojanja. Nasilja koja su kroz vekove proredivala srpsko stanovnistvo Kosova i Metohije - u ovom, nasem vremenu, dobijaju svoju neumoljivu zavrsnicu. Iseljavanje Srba sa Kosova i Metohije u Socijalistickoj Jugoslaviji po svome obimu i karakteru prevazilazi sve ranije etape ovog velikog izgona srpskog naroda. Jovan Cvijic je u svoje vreme procenjivao da je u svim seobama, od one velike pod Arsenijem Carnojevicem 1690. do prvih godina naseg veka, izgnano preko 500.000 Srba; od toga broja izmedu 1876. i 1912. godine oko 150.000 Srba moralo je napustiti svoja ognjista pod surovim terorom lokalnog i povlascenog albanskog basibozuka. U toku poslednjeg rata, proterano je preko 60.000 srpskih kolonista i starinaca, ali je posle rata ovaj talas iseljavanja doziveo pravu plimu: za poslednjih dvadesetak godina Kosovo i Metohiju napustilo je oko 200.000 Srba. Ostatak srpskog naroda ne samo sto stalno i nesmanjenim tempom napusta svoju zemlju, nego se, prema svim saznanjima, gonjen zulumom i fizickim, moralnim i psiholoskim terorom, preprema za svoj konacan egzodus. Za manje od desetak sledecih godina, ako se stvari bitno ne promene, Srba na Kosovu vise nece biti, a "etnicko cisto" Kosovo, taj nedvosmisleno iskazani cilj velikoalbanskih rasista, utemeljen jos u programima i akcijama Prizrenske lige 1878-81., bice u potpunosti ostvaren. Peticija 2016 Srba iz Kosova Polja, podneta Saveznoj skupstini i drugim organima u zemlji, zakonita je posledica ovog stanja. Nikakvim se forumskim ocenatna ne moze srpskom narodu osporiti pravo da se od nasilja i unistenja stiti svim zakonskim sredstvima. Ako tu zastitu ne moze ostvariti u Pokrajini, narod je moze i mora traziti u Republici i Federaciji. Izraz je gradanske svesti o tome pravu i poseta gradana Pokrajine Saveznoj skupstini. Samo se sa jednog automasko-separatistickog i sovinistickog stanovista ovi koraci gradana mogu osudivati kao neprihvatljivi i smatrati kao neprijateljski. Danasnja sudbina Kosova nije vise "slozena", niti se i dalje moze svoditi na prazna samoocenjivanja, izuvijane, necitljive rezolucije, uopstene platforme - vec jednostavno, pitanje jugoslovenskih konsekvenci! Izmedu pokrajinske segregacije koja postaje sve iskljucivija i saveznih arbitraza koje samo paralisu svaku pravu, uz to i neodloznu meru - splet neresenih situacija zatvara se u krug neresivih. Sudbina Kosova ostaje zivotno pitanje citavog srpskog naroda. Ako ono ne bude reseno jednim pravim ishodom nametnutog rata, ako se uspostavi istinska bezbednost i nedvosmislena ravnopravnost za sve narode koji zive na Kosovu i Metohiji, ako se ne stvore objektivni i trajni uslovi za povratak iseljavanja naroda - taj deo Republike Srbije i Jugoslavije postace i evropsko pitanje, sa najtezim, nedoglednim posledicama. Kosovo predstavlja jednu od najvaznijih tacaka unutrasnjeg Balkana. U skladu je sa etnickim profilom balkanskog poluostrva etnicka izmesanost sa mnogim balkanskim terenima, i zahtev za etnicki cistim Kosovom, koji se sprovodi u delo, ne samo da je direktna i teska pretnja narodima koji su se tamo nasli u manjini, nego ce, ako se bude ostvario, zapoceti talas ekspanzije predstavljati realnu i svakodnevnu pretnju svim narodima u Jugoslaviji. Kosovo nije jedino podrucje u kome je srpski narod pod pritiskom diskriminacije. Apsolutno, a ne samo relativno, opadanje broja Srba u Hrvatskoj dovoljan je dokaz za ovu tvrdnju. Prema popisu iz 1948. u Hrvatskoj je bilo 543.795 Srba, ili 14,48%. Po popisu iz 1981. godine njihov broj se smanjio na 531.502, stoje od ukupnog broja stanovnika u Hrvatskoj iznosilo 11,5%. Za 33 mirnodopske godine broj Srba u Hrvatskoj je opao cak i u odnosu na ono posleratno vreme, kada je izvrsen prvi popis i kada su posledice rata po broj srpskih stanovnika bile dobro poznate. Lika, Kordun i Banija ostali su najnerazvijenija podrucja u Hrvatskoj, sto je silno podstaklo emigraciju Srba u Srbiju, kao i seobe u druge krajeve Hrvatske, gde su Srbi, kao dosljacka, manjinska i drustveno inferiorna grupa, veoma podlozni asimilaciji. Uostalom, i inace je srpski narod u Hrvatskoj izlozen rafiniranoj i delotvornoj asimilacionoj politici. Sastavni deo politike je zabrana svih srpskih udruzenja i kulturnih ustanova u Hrvatskoj, koja su imala bogatu tradiciju iz vremena Austro-Ugarske i meduratne Jugoslavije, zatim nametanja sluzbenog jezika koji nosi ime drugog naroda (hrvatskog) olicavajuci time nacionalnu neravnopravnost. Taj je jezik ustavnom odredbom ucinjen obaveznim i za Srbe u Hrvatskoj, a nacionalisticki nastrojeni hrvaski jezikoslovci sistematskom i odlicno organizovanom akcijom sve ga vise udaljavaju od jezika u ostalim republikama srpskohrvatskog jezickog podrucja, sto doprinosi slabljenu veza Srba u Hrvatskoj sa ostalim Srbima. Ovakav ucinak spremno se placa kidanjem jezickog kontinuiteta kod samih Hrvata i ukljanjanjem medunarodnih termina dragocenih za komunikaciju sa drugim kulturama; narocito u oblasti nauke i tehnike. No srpski narod u Hrvatskoj nije samo kulturno odsecen od matice, vec matica nema mogucnosti da se o njegovoj sudbini, o ekomskom i kulturnom polozaju obavesti ni priblizno onoliko koliko neke nacije u Jugoslaviji imaju veze sa svojim sunarodnicima u drugim zemljama. Integritet srpskog naroda i njegove kulture u citavoj Jugoslaviji postavlja se kao sudbinsko pitanje njegovog opstanka i razvoja. U opstu sliku prilika uklapa se i sudbina srpskih ustanova nastalih u ratu i neposredno posle rata. U narodnooslobodilackoj borbi i neposredno po njenom okoncanju nacionalni zivot Srba u Hrvatskoj intenzivno se razvijao u njihovim posebnim politickim, kulturnim i obrazovnim institucijama. Tako je nacelnom odlukom Izvrsnog odbora ZAVNOH-a od 10. novembra 1943. najpre osnovan, a 12. januara 1944. u oslobodenom Otoccu i konstituisan Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a kao nacionalno i politicko vodstvo srpskog naroda u Hrvatskoj. Po okoncanju rata, a na inicijativu Srpskog kluba, 30. septembra 1945. u Zagrebu je odrzan Prvi kongres Srba u Hrvatskoj, na kojem je preko 30.000 ucesnika obrazovalo Glavni odbor Srba u Hrvatskoj kao "siroku politicku organizaciju jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", u sastavu Narodnog fronta. Uz neposredno angazovanje ovih politickih tela Srbi su potom osnovali svoje kulturne ustanove i poceli raditi na obezbedivanju nacionalne prosvete. Tako je 22. oktobra 1944. na rusevinama glinske crkve, u kojoj su izvrseni strahoviti ustaski pokolji, osnovano Srpsko pevacko drustvo "Obilic", a nepun mesec kasnije, 18. novembra, ponovo u Glini, obrazovano Srpsko kulturno-prosvetno drustvo "Prosvjeta". Uz "Prosvjetu", u cijim okvirima se razvijala i izdavacka delatnost sa sopstvenom stamparijom, 4. januara 1948. godine osnovani su u Zagrebu Centralna srpska biblioteka i Muzej Srba u Hrvatskoj. Uz sve to, od 10. septembra 1943. pa dalje, NOP se srpskom narodu u Hrvatskoj obracao posebnim glasilom, stampanim cirilicom, koje se zvalo "Srpska rijec". U posleratnim godinama "Srpska rijec" je promenila naziv i tako postala "Prosvjeta". Vec tokom 1944/45. skolske godine NOP je srpskoj deci u Hrvatskoj obezbedio cirilicki bukvar, a Predsednistvo ZAVNOH-a je svojom odlukom 18. jula 1944. garantovalo cirilici punu ravnopravnost sa latinicom i istovremeno prvenstvo u skolama sa srpskom vecinom na podrucju Hrvatske. Sve je ovo za srpski narod u Hrvatskoj imalo veci i dublji znacaj od obicnog priznanja za njegovu odluku u NOB-u. Posebnim proglasom "Srpskom narodu u Hrvatskoj" od 12. januara 1944. godine Srpski klub vijecnika ZAVNOH-a obrazlozio je sopstvenu pojavu kao "znak ravnopravnosti Srba i Hrvata" i "garanciju da ce interesi srpskog naroda biti pravilno zastupani u slobodnoj Hrvatskoj". Glavni odbor Srba u Hrvatskoj prilikom osnivanja oznacen je kao "politicka organizacija jedinstvenog srpskog naroda u Hrvatskoj", ciji je zadatak da omoguci "razvijanje slobode misli", i kao "dovoljna garancija da ce Srbi u Hrvatskoj i dalje uzivati blagodeti ravnopravnog naroda". Sami Srbi su sve svoje krvlju stecene tekovine osecali kao "vidna obiljezja ravnopravnosti srpskog i hrvatskog naroda u Hrvatskoj". Takvo je stanje bilo u vreme rata i neposredno posle rata, a potom, sve se izmenilo. Nije poznato da su Srbi bilo kada ocenili da im je neka od ovih ustanova nepotrebna, da je treba ukinuti, ili zameniti nekom drugacijom koja bi vise odgovarala duhu vremena. Ipak, sve te ustanove redom su ukidane tokom pedesetih godina odlukama nadleznih republickih organa Hrvatske. Poslednje u nizu ukinuto je Srpsko kulturno drustvo "Prosvjeta" odlukom RSUP-a Hrvatske od 23. maja 1980. godine. U pravdanju tog svrsenog cina angazovala se Republicka konferencija SSRNH. Zakljucci njenog savetovanja, odrzanog 2. oktobra 1980. godine, govore o radikalnom zaokretu u odnosu na ratno i posleratno vreme. Ti zakljucci u sustini ne ostavljaju mesta bilo kakvim zahtevima za osnivanje posebnih ustanova srpskog naroda u Hrvatskoj: "briga za kompleks pitanja kulture, istorije, zivota i stvaralastva hrvatske ili srpske nacije u SRH ne moze biti prepustena nikakvim posebnim nacionalnim drustvima ili organizacijama". Takav stav obrazlozen je sledecim tumacenjem: "Dok je opravdano da nase narodnosti samostalno razvijaju kulturne ustanove i klubove, nije opravdano da takve institucije otvaraju pripadnici naroda i to bilo gde u Jugoslaviji, a posebno ne Srbi u Hrvatskoj ili Hrvati u Hrvatskoj". Na kraju je receno ovo: "Treba se boriti da Srbi u Hrvatskoj ne budu precutkivani kao narod, da ih se kao u nekim udzbenicima ne naziva maltene dosljacima. Zajednicka nam je historija, kultura i jezik, a i specificnosti treba uvazavati". Na savetovanju se culo i to da treba raditi na tome da se u Hrvatskoj vise uci cirilica. Ovakvim stavom Republicke konferencije SSRNH, protiv kojeg nije ustalo nijedno politicko telo u Hrvatskoj, a ni van nje, definitivno i javno prestali su da postoje svi vidovi nacionalnog zivota srpskog naroda u Hrvatskoj koji su steceni tokom duge istorije i u NOB-u. Radikalno su revidirani pogledi na medunacionalne odnose koje je formulisao NOP, a dovedene su u pitanje i ustavne garancije nacionalnih prava i sloboda, kao i prava gradana. Prakticno znacenje izjava: "moramo brinuti", "treba se boriti", "vise treba uciti cirilicu" itd. moze se procenjivati samo u njihovom suocenju sa stvarnom jezickom politikom koja se vodi u SRH. Ostrascena revnost kojoj je cilj konstituisanje zasebnog hrvatskog jezika sto se izgraduje u protivstavu prema svakoj ideji o zajednickom jeziku Hrvata i Srba ne ostavlja dugorocno mnogo izgleda srpskom narodu u Hrvatskoj da ocuva svoj nacionalni identitet. Izuzimajuci period postojanja NDH, Srbi u Hrvatskoj nikada u proslosti nisu bili toliko ugrozeni koliko su sada. Resenje njihovog nacionalnog polozaja namece se kao prvorazredno politicko pitanje. Ukoliko se resenja ne pronadu, posledice mogu biti visestruko stetne, ne samo po odnose u Hrvatskoj vec i po citavu Jugoslaviju. Bitnu tezinu pitanja polozaja srpskog naroda daje okolnost da izvan Srbije, a pogotovu izvan Uze Srbije, zivi veoma veliki broj Srba, veci od ukupnog broja pripadnika pojedinih drugih naroda. Prema popisu iz 1981. godine van teritorije SR Srbije zivi 24%, odnosno 1,958.000 Srba, sto je znatno vise nego sto je u Jugoslaviji Slovenaca, Albanaca, Makedonaca, uzetih pojedinacno, a skoro isto koliko i Muslimana. Van uzeg podrucja Srbije zivi 3,285.000 Srba ili 40,3% ukupnog njihovog broja. U opstem dezintegracionom procesu koji je zahvatio Jugoslaviju, najtezom dezintegracijom pogodeni su Srbi. Sadasnji tok kojim se krece nase drustvo u Jugoslaviji potpuno je obrnut od onog kojim se ono decenijama i vekovima kretalo dok nije stvorilo zajednicku domovinu. Taj proces usmeren je ka potpunom razbijanju nacionalnog jedinstva srpskog naroda. Kao najbolja ilustracija koliko je sve podredeno takvim ciljevima moze da posluzi danasnja Vojvodina sa svojom autonomijom. Vojvodini je data autonomija izmedu ostalih razloga i zato sto je srpski narod u habzburskoj monarhiji njoj tezio vec od kraja XVII veka. Srbi u Austriji i kasnijoj Austro-Ugarskoj tezili su stvaranju autonomne oblasti (despotovini ili vojvodini koju su, medutim, nazvali Srbijom) stoga da bi, okruzeni brojnijim i nadmocnijim Madarima i Nemcima, sacuvali svoju nacionalnu individualnost i svoju versko-pravoslavnu pripadnost. Stavaranjem posebne autonomne oblasti u tudoj drzavnoj teritoriji Srbi su radili na slabljenju te drzave, a sve sa ciljem da se u pogodnom momentu sto lakse izdvoje i ujedine sa svojom sabracom juzno od Save i Dunava. Tako je to bilo u proslosti sa Srpskom Vojvodinom, cije stvaranje su u revoluciji 1848/49. godine svojom krvlju pomogli i Srbi iz Srbije. Danas je sve obrnuto. Politicki rukovodioci AP Vojvodine ne rade na zblizavanju i spajanju, vec na sto vecem osamostaljivanju i izdvajanju iz SR Srbije. Ma koliko taj proces bio neprirodan, suprotan istorijskoj logici, on daje ocigledne rezultate, mocno doprinoseci dezintegraciji srpskog naroda. Noseci na sebi duze od pola stoleca pecat i opterecenje da je bio tamnicar drugim jugoslovenskim narodima, srpski narod nije bio u mogucnosti da oslonac potrazi u sopstvenoj istoriji. U mnogim svojim vidovima i sama ta istorija bila je dovedena u pitanje. Demokratska gradanska tradicija, za koju se Srbija borila i izborila u devetnaestom veku zbog uskogrudosti i neobjektivnosti zvanicne istoriografije ostala je sve donedavno potpuno u senci srpskog socijalistickog pokreta. Time je istorijska slika pravnih, kulturnih i drzavnickih doprinosa Srbije gradanskog drustva toliko osiromasena i suzena da tako izoblicena nije nikome mogla da posluzi kao duhovna i moralna potpora ili kao oslonac za ocuvanje i obnovu istorijske samosvesti. Cestiti i hrabri oslobodilacki napori bosanskohercegovackih Srba i citave jugoslovenske omladine, kojoj je pripadala i Mlada Bosna, doziveli su slicnu sudbinu i pred istorijom bili potisnuti u drugi plan doprinosa klasne ideologije ciji su nosioci i tvorci bili austromarksisti kao osvedoceni protivnici nacionalnih oslobodilackih pokreta. Pod dejstvom vladajuce ideologije kulturne tekovine srpskog naroda otuduju se, prisvajaju ili obezvreduju, zanemaruju ili propadaju, jezik se potiskuje, a cirilisko pismo postepeno gubi. Oblast knjizevnosti u tom smislu sluzi kao glavno popriste samovolje i bezakonja. Nijednom drugom jugoslovenskom narodu nije tako grubo osporen kulturni i duhovni integritet kao srpskom narodu. Nijedno knjizevno i umetnicko naslede nije toliko razrovano, ispreturano i poharano kao srpsko naslede. Politicka merila vladajuce ideologije namecu se srpskoj kulturi kao vrednija i jaca od naucnih i istorijskih. Dok se slovenacka, hrvatska, makedonska i crnogorska kultura i knjizevnost danas integrisu, srpska je jedina sistematski dezintegrise. Ideoloski je legitimno i samoupravno da se slobodno vrsi podvajanje i rasturanje srpske knjizevnosti na vojvodanske, crnogorske ili bosansko-hercegovacke pisce. Od srpske knjizevnosti otkidaju se njeni najbolji pisci i najznacajnija dela da bi se vestacki ustanovile nove regionalne knjizevnosti. Prisvajanje i rasparcavanje srpskog kulturnog nasleda ide tako daleko da se u skolama uci kako Njegos nije srpski pisac, da su Laza Kostic i Veljko Petrovic vojvodanski, a Petar Kocic i Jovan Ducic bosanskohercegovacki pisci. Koliko juce Mesi Selimovicu nije bilo dopusteno da se izjasni kao srpski pisac, a ni sada se ne postuje njegova volja da se vodi u srpskoj knjizevnsti. Srpska kultura ima vise nepodobnih, zabranjenih, precutanih ili nepozeljnih pisaca i intelektualnih stvaralaca no ijedna druga jugoslovenska knjizevnost, mnogi su sta vise i sasvim izbrisani iz knjizevnog secanja. Ugledni srpski knjizevnici jedini su na crnim listama svih jugoslovenskih masovnih medija. U obaveznoj skolskoj lektiri srpska knjizevnost je tesko ostecena jer je mehenicki podredena administrativnom merilu republicko-pokrajinskog reciprociteta, a na merilu kolicine ili vrednosti. U skolskim programima nekih republika i pokrajina istorijska proslost srpskog naroda je ne samo grubo ideoloski redukovana, nego i izlozena sovinistickim tumacenjima. Na taj nacin srpska kulturna i duhovna bastina se cini manjom no sto ona jeste, a srpskom narodu se izmice vazan oslonac moralne i istorijske samosvesti. Impozantan i odista revolucionarnih razmera kulturni polet prvih posleratnih decenija, izrazen i u zasnivanju siroke mreze prosvetnih ustanova, od osnovnog obrazovanja do visokog skolstva splasnuo je krajem sezdesetih godina. Stupilo se u fazu stagnacije i sve izrazenije regresije, pa je danas nase obrazovanje i vaspitanje sa postojecim skolskim i prosvetnim sistemom, vrlo ekstenzivno i primitivno i sa tesko nadoknadivim zaostajanjem iza potreba i ciljeva savremenog drustva i civilizacije u kojoj zivimo. Skolski sistem zasnovan na tzv. usmerenom obrazovanju, sa niskim kvalitetom nastave, doziveo je potpun krah. Nekoliko generacija su duhovno osakacene i osiromasene; dobili smo hiperprodukciju primitivnih polustrucnjaka, nesposobnih da se kvalifikovano ukljuce u privredu i drustvene delatnosti, nepripremljenih za stvaralacki intelektualni razvoj. Nema zemlje na svetu koja je svoje obrazovanje sredila razgranatijom pravnom regulativom. Ukupno u Jugoslaviji ima stotinu i deset saveznih, republickih i pokrajinskih zakona, koji se bave raznim vidovima skolstva, i od kojih su mnogi visekratno novelirani, tako da je ponekad potreban istrazivacki rad da bi se doslo do preciscenog teksta nekog zakona. Uprkos tome u Jugoslaviji skolstvo nikad nije bilo toliko ekstenzivno, rascinjeno, niskog kvaliteta kao danas. Zakonodavna praksa zakonito stvara osam prosvetnih sistema koji se sve vise udaljuju jedan od drugoga i nikakvo dogovaranje o zajednickim jezgrima ne moze da zaustavi takav pravac razvoja koji je zakonom utemeljen. Vecanje i dogovoranje o zajednistvu ucestalo u poslednje vreme, posle petnaest godina sistematskog razjedinjavanja jugoslovenske zajednice lici na besplatnu utopiju. Potrebno je najpre ukloniti zakone koji dovode do razjedinjavanja da bi se mogla produziti ona crta zajednistva i jedinstva koja je na ovom prostoru vucena vise od stotinu i pedeset godina. U protivnom, mi cemo stvarati, i stvaramo, generacije koje ce sve manje biti Jugosloveni, a u sve vecoj meri nezadovoljni nacionalni romantici i samozivi nacionalisti. Zemlja koja nema jedinstven prosvetni sistem ne moze racunati na to da ce u buducnosti biti jedinstvena. Od vremena humanizma, od XV do XVI veka, traje misao o tome da skola ima da sluzi ostvarivanju pune zivotne mere svakog pojedinca, ostvarivanju svih antropoloskih mogucnosti koje covek donosi svojim ulaskom u zivot. Pogubna je ideja o tome da skola ima da sluzi samo radu i struci i njima da bude uslovljena. Ona je posledica neprevazidenih proletkulrovskih sedimenata, koji, u krajnoj crti, vode stvaranju jedne ropske i primitivne svesti. Usmerenje decaka i djevojcica od njihove 14 godine ka jednom zanimanju tvorenje je fundamentalne neslobode. Ideoloska bitka protiv "elitizma" urodila je nesrecnim plodom: mi smo najmanje dve decenije, na svim drustvenim podrucjima i u prosveti, ugadali prosecnosti. Nijedno drustvo se ne bori protiv elite znanja i umenja, nauke i novatorstva. Borbom protiv takve elite, mi smo stvorili elitu dobrostojecih pojedinaca koji su kadri da svojoj prosecnoj deci stvore mogucnosti sticanja vecih znanja, koje osnovna i srednja skola vise ne daju. Materijalni polozaj skolstva obezvredio je njegov drustveni polozaj, a odrednica "moralno-politicke podobnosti", osobito na Univerzitetu strahovito je podstakla moralni i politicki konformizam i karijerizam, pa je Univerzitet, a narocito neki humanisticki fakulteti, liseni najboljih intelektualnih kadrova nase generacije. Ni u jednoj evropskoj zemlji prosveta nije dovedena u ovakav stagnantan materijalni i drustveni polozaj. Upravo u vreme kada su se nemilice rasipala sredstva dodatne akumulacije vodena je restriktivna politika prema Univerzitetu, koji je dobijao sve manje sredstava. Deceniju i po fakulteti nisu imali mogucnosti za biranje novih asistenata, tako da najstariji jugoslovenski univerziteti, poglavito beogradski, nikada nisu imali visi starosni prosek nastavno-naucnog kadra. Ono sto je u svim zemljama osnovna poluga razvoja u vremenu tehnolosko-kumpjuterske revolucije, univerzitet i nauka, u nas je potpuno zapostavljeno. "Reforme" Univerziteta, najcesce nametane politickom silom, a ne naucnim razlogom (trostepena nastava, "orurizacija" fakulteta i tome slicno) bile su promasene. Narocito je veliku stetu nanelo odvajanje nauke od Univerziteta, stvaranje pregrada, sistematskih i administrativnih, izmedu "institutske" i "univerzitetske" nauke: Univerzitet je izgubio laboratorijsku bazu, stvarali su se paralelni programi, nauka se kadrovski razjedinila, onemogucen je normalan protok naucnih kadrova sa univerziteta u institute i iz instituta na fakultete. Prema tome: valja menjati skolski sistem, prosvetne zakone, modernizovati i humanizovati skolske programe, otvarati specijalizovane skole, posebno potpomagati darovite ucenike, izmeniti u celini nepovoljan materijalni polozaj skolstva, obratiti posebnu paznju na duhovni, a ne samo ideoloski profil nastavnika, privuci na Univerzitet najjace naucne i intelektualne snage i zakonom ostvariti jedinstvo prosvetnog sistema u SR Srbiji. U ovom teskom kriznom trenutku moramo vec danas poceti razmisljati i o sutrasnjici, i XXI veku, iako nam drustveno-ekonomske okolnosti nisu naklonjene, stvarati viziju sutrasnjeg sveta u kome ce civilizacija biti zasnovana na mikro-elektronici, artificijelnoj intelegenciji, robotici, informatici, vestackom oplodavanju, manipulaciji genima. Radi svega toga Srpska akademija nauka i umetnosti predlaze da se odmah i bez ikakvih dogmatskih ideoloskih opterecenja i "samoupravne" inercije pride studioznoj i temeljitoj reorganizaciji drustvene, institucionalne osnove nase nauke u pravcu modernizacije i efikasnosti, sa vecim materijalnim ulaganjima, vecom brigom za naucni podmladak, sa sirim slobodama i samostalnoscu stvaralackih licnosti u kreiranju naucnih i istrazivackih programa. Jednom recju, potrebno je sto pre i sa celoklupnim naucnim potencijalom ukljuciti se u savremene tokove svetske nauke. 10. Posle dramaticnih medunacionalnih sukoba tokom drugog svetskog rata izgledalo je da je nacionalizam naglo splasnuo, da je bio na putu da potpuno iscezne. Takav utisak se pokazao varljivim. Nije dugo potrajalo, a nacionalizam je zapoceo svoj uspon, da bi se svakom ustavnom promenom upotpunjavale institucionalne pretpostavke za njegovo bujanje. Nacionalizam je stvaran odozgo, njegovi glavni inicijatori bili su politicki ljudi. Osnovni uzrok visedimenzionalne krize lezi u idejnom porazu koji je nacionalizam naneo socijalizmu. Dezintegracioni procesi svih vrsta, koji su jugoslovensku zajednicu doveli na rub propasti, zajedno sa raspadanjem sistema vrednosti, posledice su tog poraza. Njegovi koreni su u ideologiji Kominterne i nacionalnoj politici KPJ pre rata. U tu je politiku ugraden revansizam prema srpskom narodu ka "ugnjetackoj" naciji koji je imao dalekosezne posledice na medunacionalne odnose, drustveno uredenje, privredni sistem, sudbinu moralnih i kulturnih vrednosti posle drugog svetskog rata. Srpskom narodu je nametnuto osecanje istorijske krivice, a jedino on nije resio nacionalno pitanje, niti je dobio drzavu kao ostale nacije. Zbog toga je kao prvo i osnovno potrebno da se skine hipoteka istorijske krivice sa srpskog naroda, da se zvanicno opovrgne tvrdnja da je on imao ekonomski privilegovan polozaj izmedu dva rata, da se ne porice njegova oslobodilacka istorija i doprinos u stvaranju Jugoslavije. Uspostavljanje punog nacionalnog i kulturnog integriteta srpskog naroda, neovisno od toga u kojoj se republici ili pokrajini nalazio, njegovo je istorijsko i demokratsko pravo. Sticanje ravnopravnosti i samostalan razvoj za srpski narod imaju dublji istorijski smisao. Za manje od pedeset godina, u dvema uzastopnim generacijama, dva puta izlozen fizickom unistenju, prinudnoj asimilaciji, pokrstavanju, kulturnom genocidu, ideoloskoj indoktrinaciji, obezvredivanju i odricanju od sopstvene tradicije pod nametnutim kompleksom krivice, intelektualno i politicki razoruzavan, srpski narod je bio izlozen preteskim iskusenjima da to ne bi ostavilo tragove u duhovnom stanju koje se na kraju ovog stoljeca velikih tehnoloskih uzleta ljudskog uma ne bi smelo zanemariti. Ukoliko racuna sa svojom buducnoscu u porodici kulturnih i civilizovanih naroda sveta srpski narod mora dobiti mogucnost da ponovo nade sebe i postane istorijski subjekt, da iznova stekne svest o svom istorijskom i duhovnom bicu, da jasno sagleda svoje ekonomske i kulturne interese, da dode do savremenog drustvenog i nacionalnog programa kojim ce se nadahnjivati sadasnje i buduce generacije. Postojece depresivno stanje srpskog naroda, sa sve zescim ispoljavanjima sovinizma i srbofobije u nekim sredinama, pogoduje ozivljavanju i sve drasticnijem ispoljavanju nacionalne osetljivosti srpskog naroda i reagovanjima koja mogu biti zapaljiva, pa i opasna. Duznost nam je da nijednog trenutka i ni u jednom slucaju ne previdimo i ne potcenimo te opasnosti. Ali pri tome se, u principijelnoj borbi protiv srpskog nacionalizma, ne moze prihvatiti vladajuca ideoloska i politicka simetrija u istorijskim krivicama. Odbacivanje te simetrije kobne po duh i moral, sa ovestalim nepravdama i neistinama, uslov je za mobilnost i delotvornost demokratske, jugoslovenske, humanisticke svesti u savremenoj srpskoj kulturi. Sto gradani i radnicka klasa nisu u Saveznoj skupstini zastupljeni u odgovarajucim vecima ne moze se pripisati samo favorizovanju nacionalnog, vec i teznji da se Srbija dovede u neravnopravan polozaj i na taj nacin oslabi njen politicki uticaj. No najvecu nevolju cini to sto srpski narod nema drzavu kao sto je imaju svi ostali narodi. Istina, u prvom clanu Ustav SR Srbije sadrzi odredbu da je Srbija drzava, ali se neizbezno postavlja pitanje kakva je to drzava koja se proglasava nenadleznom na sopstvenoj teritoriji i koja nema na raspolaganju sredstva da zavede red na jednom delu svog podrucja, da obezbedi licnu i imovinsku sigurnost svojih gradana, da stane na put genocidu na Kosovu i zaustavi preseljenje Srba sa vekovnih ognjista. Takav polozaj pokazuje politicku diskriminaciju prema Srbiji, pogotovo ako se ima u vidu da joj je ustav SFRJ nametnuo unutrasnju federalizaciju kao trajan izvor konflikata izmedu Uze Srbije i pokrajina. Agresivni albanski nacionalizam na Kosovu ne moze se suzbiti ako Srbija ne prestane biti jedina republika cije unutrasnje odnose ureduju drugi. Ustavom SFRJ formalno utvrdena ravnopravnost svih republika u stvarnosti je obezvredena nametanjem Republici Srbiji da se odrekne dela svojih prava i ovlastenja u korist autonomnih pokrajina, ciji je status u najvecoj meri regulisan ustavom federacije. Srbija mora otvoreno reci da joj je to uredenjem nametnuto. To se narocito odnosi na polozaj pokrajina, realno promovisanih u republike koje se osjecaju neuporedivo vise kao konstitutivni elemenat federacije nego kao deo Republike Srbije. Pored toga sto nije vodio racuna o drzavi srpskog naroda, ustav SFRJ je stvarao i nesavladive teskoce njenom konstituisanju. Radi zadovoljenja legitimnih interesa Srbije, neizbezno se namece revizija tog ustava. Autonomne pokrajine bi morale postati pravi sastavni delovi Republike Srbije, tako sto bi im se dao onaj stepen autonomije koji ne narusava integritet Republike i obezbeduje ostvarivanje opstih interesa sire zajednice. Nereseno pitanje drzavnosti Srbije nije jedini nedostatak koji bi trebalo otkloniti ustavnim promenama. Jugoslavija je sa Ustavom iz 1974. godine postala veoma labava drzavna zajednica u kojoj se razmislja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj, kao sto pokazuju skorasnje izjave slovenackih javnih poslanika i raniji stavovi makedonskih politicara. Ovakva razmisljanja i temeljno izvrsena dezintegracija navode na pomisao da Jugoslaviji preti opasnost od daljeg rastocavanja. Srpski narod ne moze spokojno ocekivati buducnost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogucnost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim teznjama i namerama. Srbija bi se u tom slucaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iscekujuci samo sta ce drugi reci, kao sto je to do sada mnogo puta cinila. Zalazuci se za avnojevska opredelenja, Srbija mora racunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da jasno sagleda svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenadena dogadajima. Insistiranjem na federativnom uredenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, vec i resavanju politicke i ekonomske krize. Ravnopravan polozaj za koji se Srbija mora zalagati podrazumeva i inicijativu u resavanju kljucnih politickih i ekonomskih pitanja u meri koliko takva inicijativa pripada i drugima. Cetiri decenije pasivnog polozaja Srbije pokazale su se losim i za citavu Jugoslaviju, koja se lisila ideja i kritike jedne sredine sa duzom drzavnickom tradicijom, izostrenim osecanjem za nacionalnu nezavisnost i bogatim iskustvom u borbi sa domacim uzurpatorima politickih sloboda. Bez ravnopravnog ucesca srpskog naroda u citavom procesu donosenja i realizacije svih vitalnih odluka Jugoslavija ne moze biti snazna; i sam njen opstanak kao demokratske i socijalisticke zajednice dosao bi u pitanje. Jedna razvojna epoha jugoslovenske zajednice i Srbije ocigledno se okoncava sa istorijski istrosenom ideologijom, opstom stagnacijom i sve izrazenijim regresijama u ekonomskoj, politickoj, moralnoj i kulturno-civilizacijskoj sferi. Takvo stanje imperativno nalaze korenite, duboko promisljene, naucno zasnovane i odlucno sprovodene reforme celokupne drzavne strukture i drustvene organizacije jugoslovenske zajednice naroda, a u sferi demokratskog socijalizma i brzeg i plodotvornijeg ukljucenja u savremenu civilizaciju. Drustvene reforme treba da u najvisoj meri aktiviraju i ljudske snage citave zemlje kako bismo postali produktivno, prosveceno i demokratsko drustvo sposobno da zivi od svog rada i stvaranja, mocno da daje svoj doprinos svetskoj zajednici. Prvi uslov naseg preobrazaja i preporoda je demokratska mobilizacija celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, ali ne samo za izvrsavanje donesenih odluka politickih foruma, nego i za stvaranje programa i projektovanje buducnosti na demokratski nacin, cime bi se prvi put u novojoj istoriji na opstedrustvenom zadatku stvarno sjedinjavali znanje i iskustvo, savest i hrabrost, masta i odgovornost na osnovama dugorocnog programa. Srpska akademija nauka i umetnosti i ovom prilikom izrazava svoju spremnost da se svesrdno i celokupnim svojim snagama zalozi na ovim sudbonosnim zadacima i istorijskim nalazima nase generacije. * * * 29.12.1999. za Nedeljni Telegraf Dobrica Cosic , pisac, bivsi predsjednik SRJ: Na kraju XX vijeka srpski narod dozivio istorijski poraz Treci milenijum po hriscanskom kalendaru je prvi milenijum cije se nastupanje proslavlja. Taj hronocentrizam je planetarna i raskalasna zabluda. Jer imamo malo ili nimalo dokaza da u trecem milenijumu nece propasti civilizacija koja je nastala u drugom milenijumu. Proziveli smo vek opcinjavajuceg naucnog, tehnickog i tehnoloskog napretka. Vek "zver" koja je prozdrla nekoliko desetina miliona ljudi i nekoliko stotina miliona upropastila. Vek u kome je proizvedena smrt mocna da unisti zivot na Zemlji. Vek tragicnih predrasuda i obmana. Nijedne se nismo razumom oslobodili; patnjama i porazima se predrasuda oslobadjamo i to smenjujuci ih novim. Da se to ne dogadja, okoncala bi se istorija. Covek je istorijsko bice i zato sto ga nijedno iskustvo trajno ne urazumljuje. Pesimistima se nikad nije verovalo; nece im se ni sada verovati. Ali, ako spontano pristajemo na istorijski optimizam, moramo pristati i na istorijsku neizvesnost. U tom slucaju prihvatamo i odgovornost da tragamo za mislecom nadom.  Srbi su preziveli jedan od svojih najnesrecnijih vekova od Nemanje i Svetog Save do Malog svetskog rata ove godine; ali se taj vek ne zavrsava Dvehiljadite godine od rodjenja Boga ljubavi. Nase stradanje se nastavlja i u 21. veku. Nekom dijalektickom spiralom Istorije u drzavno-nacionalom vidu, vraceni smo u kraj 19. veka, pa Srbi nemaju razloga da ucestvuju u globalistickom marketingu za treci milenijum, ni da gataju o srecnoj buducnosti ili propasti sveta. Nasa briga je egzistencijalna: kako da okoncamo svoje propadanje i stupimo u dostojniji zivot? Na to pitanje odgovara se kolektivnim umom i knjigom; na to pitanje se moraju dati mnogi odgovori i postaviti teska pitanja. A glavni urednik Nedeljnog Telegrafa od mene zahteva clanak. Pokusacu da razmisljam. Zasto je srpski narod na kraju 20. veka doziveo istorijski poraz i nasao se u egzistencijalnoj krizi i da li su nasi nacionalni porazi uslovljeni objektivnim ciniocima, pa je nacionalna nesreca koju prezivljavamo bila neizbezna ili su za nju odgovorni srpske vodje, drzavnici, politicari, ideolozi, intelektualna elita? Bez razumnih i savesnih odgovaranja na ta pitanja i zasnivanja nacionalne i drustvene svesti na istinama o srpskom narodu u 20. veku, ne mozemo pronaci put spasenja iz sadasnjih stradanja i duhovne pometnje i nemoci koje su nas prozele. Jer pre svih nasih velikih poraza, bila je porazena istina o njihovim uzrocima i ciniocima; pre no sto je srusena Jugoslavija, ugusena je istina o njoj; pre no sto je propao pokusaj da se socijalistickim poretkom izmeni ljudska i narodna sudbina u ovoj zemlji, ugusena je istina o stvarnosti tog novog drustva. Bez istina o svemu sto smo preziveli u 20. veku i stanju u kome smo na njegovom kraju, mi Srbi ne mozemo s mislecom nadom da stupimo u 21. stolece. Otkazao nam je istorijski um Razbijena nam je drzava za koju smo citavu deceniju ratovali i bezmerno ginuli, neuspevsi da je odrzimo. Verovali smo da smo 1918. ostvarili nacionalni cilj - oslobodjenje i drzavno ujedinjenje srpskog naroda, a sada je milion Srba prognano sa svojih ognjista i stanista. U oba svetska rata borili smo se na strani zapadnih demokratija, a oni su citavu srpsku naciju stavili u logor i u sudnicu sveta. Osudjeni smo da smo izvrsili agresiju na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a mi smo branili Jugoslaviju i cetvrtinu svog obespravljenog, od hrvatskog ustastva i bosanskog islamstva ugrozenog naroda, i nismo ga odbranili. Osudjeni smo za etnicko ciscenje u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a na tim istim prostorima izvrseno je etnicko ciscenje Srba. Proglaseni smo narodom ratnih zlocinaca, a u ovom veku pretrpeli smo u Evropi i prvi i poslednji genocid. Amerika i Evropa su nas u ime mira i demokratije kaznile okupacijom Bosne i Hercegovine. Branili smo Kosovo i Metohiju kao "svetu srpsku zemlju", a NATO nas vise od 70 dana i noci bombardovao da bi sprecio "humanitarnu katastrofu" Albanaca, potom okupirao Kosovo i predao ga Albancima. Sve za sta smo se borili u ovom veku, nismo se izborili; sve sto smo branili, nismo odbranili. Na kraju 20. veka srpski narod ima najtezi polozaj u Evropi i najgori politicki poredak sa njemu odgovarajucom opozicijom. Da ne nabrajam sve nacionalne i socijalne poraze, moramo se zamisliti: zasto i kako se sve to dogodilo? Da li je to samo delo nasih neprijatelja i izraz svetske nepravde prema Srbima? Koje su to sile i sotone tako paradoksalno isfabulirale srpsku sudbinu u ovom veku?  Podsetimo se: Na pocetku veka i u njegovim prvim decenijama, bili smo narod slobode, nade, uspona i svetskog ugleda; sada smo utamniceni narod, narod beznadja, poraza, izlozen svetskom preziru; bili smo Pijemont jugoslovenstva, sada smo neizvesni ostatak Srbije; bili smo demokratski i civilizacijski predvodnik Balkana, sada smo na samom zacelju evropske demokratije i civilizacije; bili smo... Neka svako u sebi svodi srpski bilans 20. veka. Tako treba da pocne preispitivanje srpske sudbine i prosvetljavanje svoje nacionalne i gradjanske svesti, ako nismo pristali na nestanak srpske nacije. Treba se, dakle, sagledati i spoznati do istina koje nijednom cinjenickom sudu ne mogu biti sporne. Ne zato da bismo svoje sudije i egzekutore ubedili da smo nevini, da bismo svoje neprijatelje uverili da je njihova mrznja nepravedna i da bismo umilostivili velike sile na cijem smo putu, nego zato da bismo se oslobodili svojih zabluda u nacionalnim ciljevima i spoznali meru svojih moci i duznosti u sadasnjem svetu, da bismo primili odgovornost za svoju buducnost. Ali i odgovornost za zla koja smo drugima pocinili. A pocinili smo ih, i ne pravdajmo se tradicionalnom simetrijom u medjusobnim zlocinima; u toj savesti suvisno je svako nazarenstvo. Zrtve jesmo. Ali nismo samo zrtve. I mi smo svojim neprijateljima pocinili velika zla. I kad smo se borili za svoja prava, cesto smo se ponasali iznad svojih prava i nedostojno svog etosa. U prelomnim dogadjajima od balkanskih ratova, u citavom 20. veku, osobito u poslednjim decenijama, otkazao nam je istorijski um. Nacionalnu politiku nismo zasnivali na realnostima i dobrim procenama. Nismo bili dorasli iskusenjima u koje nas je uvela istorija, niti smo znali, imali politicke vizije i moralne snage da iskoristimo mogucnosti za povoljnije ishode u jugoslovenskoj krizi. Za to istorijsko razdoblje, srpski narod nije imao ljude - predvodnike i politicare dorasle slozenosti i tezini politickog polozaja srpske nacije u Evropi i svetu. Titoizam je obezglavio srpsku naciju, pa smo u najteze razdoblje nacionalne istorije stupili sa politicarima i politicarem bez istorijskog uma i vizije, bez znanja i razumevanja sveta koji nastaje od rusenja "Berlinskog zida" i sloma Sovjetskog Saveza. Glavni uzrok poraza nase nacionalne politike u jugoslovenskoj krizi je nespremnost za radikalno raskidanje sa titoizmom i nespremnost za prilagodjavanje savremenom svetu i civilizaciji koja nastaje. A bez energija i inteligencije za prilagodjavanje svetskim uslovnostima uz ocuvanje nacionalnog identiteta, mali i nerazvijen narod kakav je nas, biva potcinjen i porazen. Prilagodjavanje ne znaci odustajanje od cilja; to je uvazavanje vremena kao objektivne uslovnosti za uspeh. Cesto se secam razgovora sa Konstantinom Karamanlisom (predsednikom Grcke) koji sam s njim vodio u Atini 1993. godine. Stari i mudri politicar mi je rekao: "U svim svojim nacionalnim zahtevima, vi Srbi ste u pravu. Ali danas ne mozete da ostvarite svoja prava. Znajte: ovo sto ne mozete danas, moci cete sutra." Za usvajanje ove mudrosti mi nismo imali politicare i borce. Sejaci zabluda Samo sa savesnim uvidjanjem svojih zabluda, gresaka i krivica, mozemo steci umnu i moralnu svest i snagu za preporod i potvrditi se kao narod mocan da traje i u najtezim okolnostima. A one ce Srbima da potraju. Zato treba kriticki, iskustveno preispitati nacionalnu svest, tradicije i ideologije koje smo sledili i odgovorno sagledati njihove istorijske ishode. Moramo se spoznati do samog ontoloskog dna svog kolektivnog i gradjansko-subjektivnog bica. Beznadje koje nas je oplavilo, depresija koja nas je obuzela, predstavljaju povoljne psiholoske osnove za usvajanje novih zabluda. A sejaca i novih i starih zabluda nije malo. Nude se sa korupcijama domacim i stranim. Za novo doba i dostojniji zivot, moramo da preporodimo i aktiviramo svoje ljudske potencijale. A oni se ne mogu preporoditi i aktivirati pozarevackom ideologijom, mondijalistickim opsenama i apatridskim komformizmom koji se epidemijski sire srpskim drustvom. Stvaralacki potencijali su u nasem nacionalnom bicu; u ljudskom jezgru iz kojeg je poticala energija nasih individualnih i kolektivnih podviga, a bilo ih je mnogo u srpskoj proslosti, i u ovom nesrecnom stolecu. "Zasnivanje novog zivota na izvoru naseg bica, moze se postici jedino neumornim samorasvetljavanjem", govorio je Nemcima Karl Jaspers 1946. a ta pouka vazi i za nas Srbe. Smijenimo vrijeme gneva i vike Srpska nacija je na kraju veka u iskusenju i izazovu samorasvetljavanja i preispitivanja sebe. Ne da se dokazuje ko je od nas savremenika bio u pravu, vec da se shvati sta smo kao narodna vecina i celina pogresili u ovom veku. Ako je moralna odgovornost samo subjektivna, politicka odgovornost jeste kolektivna. Srpski nacionalni poraz je pre svega politicki poraz, koji je uslovio druge neuspehe. Razumno je da vreme jednostranih ideoloskih optuzbi okoncamo i smenimo vremenom razmisljanja, tolerantnih dijaloga, slusanja drugih, uvazavanja neistomisljenika. Vreme gneva i vike treba da smenimo samokritickim razmisljanjem i tihim govorom, bar mi koji se ne borimo za vlast i kapital. Koreni nesrece koje su nas snasle, sezu u sam pocetak veka i dublje. Virus tragizma je u srpskom bicu; u geopolitickom polozaju srpskog naroda. Pred istorijskim sudom, nema politicki nevinih Srba medju onima koji su projektovali Jugoslaviju, ratovali za tu drzavu i branili je po svaku cenu; nema politicki nevinih Srba koji su ucestvovali u komunistickom i cetnickom pokretu i vodili gradjanski rat; nema politicki nevinih Srba koji su bili vernici i korisnici titoizma; nema politicki nevinih Srba koji su sledbenici, korisnici, glasaci sadasnjeg rezima. Za sadasnje srpsko stradanje, odgovorni su i protagonisti i sledbenici i antititoisticke i danasnje opozicije, iako su im, razume se, odgovornosti razlicite. Bilo bi to politicko slepilo i nova kobna zabluda ako bismo poverovali da se egzistencijalna kriza srpskog naroda sadrzi samo u vladajucem rezimu i njegovom celniku. Nije mi poznat nijedan znacajniji politicki pokret, stranka, nacionalni i socijalni ideolog i politicki mislilac u srpskom 20. veku, koji nije zastupao neku od onih velikih ideja i zabluda koje su uslovile sadasnju tragediju srpskog naroda. Istorijski procesi i svetski tokovi u ovom stolecu, a iznad svih neoimperijalisticka i hegemonisticka strategija i politika Sjedinjenih Americkih Drzava i njihovih evropskih satelita, nisu naklonjene srpskom narodu, pa je surovo kaznjavan za sve zablude, greske i krivice. Istovremeno je lisavan i prava koja su priznavana svima sem srpskom narodu; i oni najpravedniji i demokratski srpski nacionalni interesi nisu uvazavani i ne uvazavaju se. Cak su i tudji zlocini podmetani Srbima da bi gospodar sveta imao "pravedan" izgovor, za kaznu i odmazdu, za obespravljenje i ubijanje. Ima i neceg jovovskog u srpskoj sudbini u ovom veku.  Srbi nisu samo gubitnici Polozaj srpskog naroda danas, ima dosta slicnosti sa polozajem nemackog naroda neposredno posle Drugog svetskog rata. Bez obzira sto su Nemci vise bili krivi pred drugima, a mi vise pred sobom, i mi smo kao i oni osudjeni za kolektivnu krivicu i kaznjeni zbog vladajuceg rezima i njegove politike. Medju nama danas, kao i medju Nemcima posle 1945, postoje velike razlike u shvatanjima i sudu o vremenu i dogadjajima koje smo preziveli u ovom veku. Slozni smo samo da smo neslozni. A delatna, smislena sloga moze da nastane ne na istom misljenju, nego na uvazavanju razlika u misljenju, ali motivisanom opstim, nacionalnim interesom. Ovako zamuceni, politicki pometeni, ogorceni, nesavesni, samozivi, ovako sukobljeni medju sobom i sa sobom, ne mozemo kao nacija i drustvo da se racionalno usaglasavamo sa svetom. Mi u Evropu ne mozemo da stupimo podeljeni po optuzbama koje jedni drugima izgovaramo u politickim kavgama. Kako se danas u Srbiji moze biti demokrata, a ne biti spreman da se cuje i uvazi neistomisljenik? Kakve su to demokratske stranke, sve su se proglasile demokratskim, a nisu spremne na dijalog i sporazum? Srbija jos uvek nema istinski demokratsku stranku. Sve su nase stranke zasnovane na retardiranim idelogijama. Srpska demokratija danas je pravo na optuzbe i presude drugima i pravo na neodgovornost za svoje zablude, greske i krivice. Sve dotle dok se srpske demokrate ponasaju kao bojovnici koji su uvek u pravu, u Srbiji nece biti demokratije, a ni umne snage i morala za preispitivanje i utvrdjivanje nacionalnih zabluda, gresaka i krivica koje su srpski narod dovele do samog ruba istorijskog ponora. Razmisljajuci o nemackim zabludama i krivicama 1946. godine, Karl Jaspers kaze o sebi: "Iako sam se od pocetka rukovodio svescu o casti i najboljim namerama, moje razocaranje i samorazaranje moraju biti utoliko veci. Ovo vodi preispitivanju i najdubljih uverenja, jer se namece pitanje moje odgovornosti za zabludu - svaku zabludu kojoj podlegnem."  Razmisljajuci o svojim i srpskim zabludama, greskama i krivicama, ja jos nisam dosegao do istina koje me cine spokojnim. Ali sam uveren da Srbi na kraju 20. veka treba u Nemcima da vide primer kako se u miru dobija izgubljen rat. A Srbi nisu samo gubitnici. Neki nacionalni porazi u ovom veku, dijalektikom istorije pretvorice se u iducem veku u srpske pobede i preimucstva nad sadasnjim pobednicima. Nijedna pobeda i nijedan poraz nisu konacni u istorijskom bivstvovanju naroda. (Nedeljni Telegraf 29.12.1999.) * * * Francuski dnevnik Le monde o Srbiji kao tvrdjavi apsurda koja se jos nije obracunala sa demonima nacionalizma (12.12.2000.) Cosicev odbor iz osamdesetih godina zasluzan za pobjedu nad Milosevicem Dedinje je ususkani, burzujski, sjenoviti dio grada nad kojim lebdi miris tajnovitosti. Tu su zivjeli velikodostojnici iz Titovog vremena, a zatim glavesine iz ere vladavine Slobodana Milosevica i njegove supruge Mirjane Markovic. Dedinje se uzdize iznad Beograda. Dedinje mirise na moc. U poplocanoj Ulici Branka Ðonovica zivi jedan od najkontroverznijih ljudi na Balkanu. Dobrica Cosic je bio Titov zvanicni pisac i tvorac mita o jugoslovenskom "partizanu"; kasnije je bio jedan od Titovih protivnika, disidenata koji nisu upoznali ni zatvor ni progonstvo; poslije toga je postao jedan od inspiratora srpskog nacionalistickog budenja, sankcionisani intelektualac Slobodana Milosevica, teoreticar transfera stanovnistva, bard "velike Srbije"; konacno, bio je samoproklamovani protivnik Slobodana Milosevica, i ovog puta jedan od onih koji nisu dozivjeli ni tamnicu ni izgnanstvo. Dobrica Cosic - koji samog sebe, u intervjuu koji je dao "Mondu", naziva "otporasem" i "piscem slobode", Cosic koga je Srbija proglasila za "oca nacije", koga bi pristalice Medunarodnog tribunala za ratne zlocine u nekadasnjoj Jugoslaviji zeljele da osude za "zlocine protiv covjecnosti" zbog odgovornosti koju je imao kao ideolog u zastrasujucim ubijanjima pocinjenim u ime srpskog naroda - zivi vec tridesetak godina na Dedinju. Iznad beogradske vreve. Dobrica Cosic, ili valcer ideologija... Srbija je tokom Milosevicevih godina - trinaest godina jednog diktatora koji je u prvom trenutku bio demokratski izabran, a zatim pozdravljan kao "spasilac srpske nacije" - prozivjela pravu konfuziju politickih repera i rusenja moralnih vrijednosti. Naziv "nacional-komunista", koji je cesto koriscen za oznacavanje gospodara iz Beograda, tacan je i pokazuje da su "Sloba" i njegova draga "Mira", njegov omiljeni ideolog, sprovodili novi totalitarizam, ne izmislivsi pritom nista novo. Izraz ipak nije u potpunosti tacan: on nije doprinio razjasnjavanju prirode stava Srbije u raspadu Jugoslavije i u ratovima koji su razdirali ovaj region (Slovenija 1991, Hrvatska 1991-1995, Bosna i Hercegovina 1992-1995, Kosovo 1998-1999). Tako je Slobodan Milosevic uspio da promovise ideju o "velikoj Srbiji", o bespostednoj borbi za nacionalne teritorije, krijuci se pritom iza odbrane Jugoslavije. Tako je beogradska propaganda uspijevala godinama da se odrzi izmedu uzvika mrznje upucenih "onom drugom" - nesrbinu - i poziva na ocuvanje federacije u kojoj su svi Juzni Sloveni zivjeli zajedno. Tako su krajnja ljevica (Jugoslovenska levica, JUL Mire Markovic) i ekstremna desnica (Srpska radikalna stranka, SRS Vojislava Seselja), saveznici "centrista" Socijalisticka partija Srbije, SPS Slobodana Milosevica), igrali komediju zdravog politickog zivota na rusevinama Jugoslavije, nesrecama Srba i grobnicama "neprijatelja srpskog naroda". Tako su, konacno, mladi, zaista demokratski orijentisani aktivisti, koji su doprinijeli padu Milosevica, na sav glas izrazavali zadovoljstvo zbog toga sto su svrgnuli sa vlasti "posljednjeg komunistickog diktatora u Evropi"... ne pominjuci nijednom rijecju njegov nacionalisticki identitet; ne upucujuci ni ovog puta ni najmanju poruku "onom drugom", nesrbinu. Srbija, koja se euforicno nasladuje svojom "revolucijom" od 5. oktobra, naslijedila je proslost koju su izatkale ta nacionalisticka pobuna, diktature i lazi. Izabrani predsjednik Vojislav Kostunica, koji je, kako se cini, privrzen demokratskim obicajima, postovanju prava i koji kaze da je protiv upotrebe nasilja, i sam je prozet snaznom nacionalistickom tradicijom. Srbija se jos uvijek nije obracunala sa svojim demonima, od kojih su neki izvuceni iz stare proslosti, druge je stvorio i njima manipulisao Slobodan Milosevic koji je bio spreman na sve, na ubistvo, na krvave pobjede i na prikrivene poraze samo da on i njemu bliski sacuvaju apsolutnu kontrolu nad zemljom uvucenom u ludilo. Dobrica Cosic ispija solju kafe. Ovaj Titov i Milosevicev covjek, koji je igrao ulogu koja se ne moze zanemariti u nastanku ovog nacionalnog ludila, aplaudira "zestini naroda", "demokratskoj i miroljubivoj revoluciji", "eksploziji koja je tinjala tokom decenija Titove i Miloseviceve vlasti. Dobrica Cosic, sa pramenom bijele kose na celu, uznemirenog izraza lica, sjedi u stilskoj fotelji okruzen knjigama i slikama i fiksira svog sagovornika pogledom stare nepovjerljive sove. Dobrica Cosic prihvata da napravi bilans Milosevicevih godina. "Pozitivan" aspekt je "borba za jednakost izmedu srpskog i drugih naroda u Jugoslaviji" i "otpor pritiscima spoljnog svijeta". "Negativni" aspekt je odbijanje diktatora da stvori "demokratsko drustvo". Pisac tvrdi da je bio "disident" od 1992. godine, godine u kojoj ga je za predsjednika Savezne Republike Jugoslavije postavio Slobodan Milosevic, tadasnji predsjednik Srbije, taj "Sloba" koji je od osrednjeg politickog ucenika postao njegov ucitelj i apsolutni gospodar. Da bi se shvatio Dobrica Cosic, treba razumjeti njegov rjecnik. Za njega je "opozicija" kojoj on, dakle, pripada, neizbjezno nacionalisticka, zbog toga sto je antikomunisticka, antititoisticka i antimilosevicevska. "Kada je Milosevic branio srpski narod, on je imao podrsku opozicionara. A kasnije, kada smo shvatili da je on tiranin, da je njegova zelja za vlascu potisnula njegov patriotizam, on je izgubio podrsku srpske opozicione elite". Cosic je izostavio jedan detalj: to sto je smijenjen sa polozaja saveznog predsjednika 1993. godine uglavnom se dogodilo zbog toga sto je stao na stranu Radovana Karadzica, politickog sefa separatistickih bosanskih Srba. Njemu se vise dopadao ovaj psihijatar koji je recitovao stihove dok je izdavao naredbe za bombardovanje Sarajeva, koji je odbijao planove zapadnih zemalja, nego Slobodan Milosevic koga su optuzivali da rasprodaje vitalne interese srpskog naroda. Cosic je smatrao da bi Radovan Karadzic, nacionalista koji je iskrenije mrzio nesrbe, mogao biti bolji sef "velike Srbije" cije su se konture tada mogle nazrijeti, poslije pobjeda etnickog ciscenja. Poslije toga, Dobrica Cosic je u Beogradu postao predmet poruge. To ne cine samo neki akademici iz njegove generacije. Ostali mu se rugaju zbog toga sto je toliko podrzavao Tita, a zatim Milosevica, sto je toliko zivio na Dedinju, sto je oduvek bio "disident" tako blizak vlasti. Takode mu se upucuju kritike zbog toga sto se taj zivot savjetnika vladara, pun luksuza i privilegija, u ocima Srba poistovjecuje sa plastom "komuniste", za razliku od modernih nacionalista kao sto je Vojislav Kostunica, koji sada stizu na vlast. "Postoje dvije Srbije. Jedna je okrenuta prema Orijentu, druga prema Zapadu", objasnjava Svetislav Basara, knjizevnik, ostar kriticar intelektualaca, koji za sebe kaze da je "Srbin" i "hriscanin", a samim tim antikomunista i antinacionalista". "Cosic je lider proorijentalne Srbije, izolovane i ksenofobicne. Njegovo vrijeme je proslo. Mladi iz proevropske i urbane Srbije u njemu vide samo klovna". "Memorandum je dubre, to su ideje iz XIX veka", dodaje on. "Cosic i njegov klan su ponudili jednu ideologiju Milosevicu koji se njom posluzio da izazove krvoprolice". "Otac nacije" je ipak sacuvao prijatelje, prije svega u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Predrag Palavestra, predsjednik Pen centra u Beogradu, smatra da je "Dobrica Cosic jedan od najuticajnijih ljudi u drugoj polovini XX vijeka, tvorac mita o partizanima, kao i srpskog nacionalnog programa". "Medutim, ta nacija, ciji je on duhovni otac, nije nacija nasilja, razaranja i etnickog ciscenja, vec slobode i odbrane ljudskih prava", kaze pisac. Predrag Palavestra, kao i mnogi beogradski intelektualci, uspostavlja vezu izmedu srpske nacionalisticke inteligencije i pobjede protivnika Slobodana Milosevica, vezu koja je proistekla iz Odbora za odbranu slobode misli i izrazavanja koji je odigrao odredenu ulogu u politickom zivotu Srbije u periodu od 1984. do 1989. godie. "Okupljali smo se u ateljeu slikara Mice Popovica", prisjeca se on. "Bilo je tu raznih ljudi kao sto su Mihailo Markovic (ideolog Miloseviceve partije SPS tokom devedesetih), Vesna Pesic (jedna od istaknutih licnosti u antimilosevicevskim demonstracijama u zimu 1996-1997), Vojislav Kostunica, najmladi medu nama. Na celu je bio Dobrica Cosic. Uostalom, zvali su nas Cosicev odbor. Mi smo vec pripremali tu demokratsku revoluciju koja se odigrala ove godine". Cosicev odbor je, dakle, bio glavna politicka formacija covjeka koji je upravo postao predsjednik Jugoslavije. U to vrijeme, Slobodan Milosevic i Savez komunista su se borili protiv ovih demokrata od kojih su neki kasnije formirali prve nacionalisticke bataljone. Zatim je svako krenuo svojim putem, Cosic i Markovic na strani nacional-komunistickog diktatora, Vesna Pesic u pacifistickoj nacionalistickoj opoziciji, dok se Kostunica povukao iz javnog zivota. Buduci predsjednik je ostao veoma blizak jednom drugom nacionalisti, akademiku Nikoli Milosevicu, filozofu i pocasnom predsjedniku Srpske liberalne stranke. Nikola Milosevic na sljedeci nacin rezimira njihovu intelektualnu saradnju i suprotstavljanje Slobodanu Milosevicu: "Kostunica i ja smo smatrali da se mogu udruziti liberalna opcija i nacionalna opcija". Nikola Milosevic, koji se drzi po strani od mondenskih salona i zivi u skromnom stanu u oronuloj zgradi i nije odusevljen kada ga predstavljaju kao "Kostunicinog ideologa" uprkos "tridesetogodisnjem prijateljstvu", prica o njihovom neprijateljstvu prema Titovoj Jugoslaviji - "iskrivljenoj gradevini ciji je pad neizbjezno i na nesrecu morao da dovede do prolivanja krvi" - kao i prema Milosevicevoj Jugoslaviji - "razaranju institucija, ekonomije i porazu na kraju svih ratova". (Kraj u sjutrasnjem broju) Svi su krivi osim Srba Dobrica Cosic, inspirator Memoranduma Srpske akademije nauka i umjetnosti iz 1986. godine, ideolog srpskog nacionalnog programa, prica o tome kako je "srpski nacionalizam u potpunosti demokratican". "Nasuprot tome, slovenacki, hrvatski i muslimanski nacionalizam su sovinisticke ideologije koje su izazvale rat". Nekoliko godina prije raspada titoisticke federacije, ovaj akademik je izjavio: "Treba platiti odgovarajucu cijenu da bi se izaslo iz Jugoslavije!" On se tada zalagao za "transfer stanovnistva" koji je trebalo da bude "civilizovan". "Predlozio sam", priznaje on, "etnicke kompromise koji bi doprinijeli rjesavanju teritorijalnog problema, kao sto je podjela Kosova. Medutim, Franjo je, odbijajuci da da i najmanja prava Srbima u Hrvatskoj, izazvao srpski revolt"! Prst optuzbe uperen je na Slovence, Hrvate, bosanske muslimane, kosovske Albance. Po Cosicevom misljenju, oni su jedini krivci! Kriv je i Zapad koji je "satanizovao srpski narod". * * * Portret savremenika - Ljubomir Tadic: Od disidenta do nacionalnog radnika Nekadasnji praksisovac i komunisticki disident, danasnji protivnik americke politike, Haskog tribunala i "beogradskog mondijalizma", zagovornik teze da Srpska Krajina nije definitivno izgubljena i predsednik Pokreta za zajednicku evropsku drzavu Srbiju i Crnu Goru, tvrdi da na njegovo opredeljenje nisu uticali patriotski razlozi, vec flagrantna nepravda tzv. medunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman cin pise: Vera Didanovic Da je bilo po zelji njegovog oca, Boris Tadic nikako ne bi bio izabran za predsednika Srbije – reklo bi se na osnovu dugogodisnjih politickih uverenja akademika Ljubomira Tadica, za koja se nekadasnji komunisticki disident, filozof kome je u mladosti pripisivana etiketa ultralevicara, a u zrelim godinama ultradesnicara, i danas aktivno bori. Nije, medutim, u pitanju jos jedan slucaj ne tako retkog ocinskog nezadovoljstva sinovljevim sposobnostima i pogledom na svet – uprkos izvesnim politickim razlikama koje ni jedan ne skriva, u slucaju dvojice Tadica vise je nego ocigledan velik stepen prisnosti i medusobnog postovanja i ponosa. Zakljucak da izbor Borisa Tadica za predsednika Srbije nije u skladu sa politickim zeljama i ciljevima njegovog oca proizlazi, naime, iz dobro poznatog i mnogo puta izrecenog zalaganja Tadica seniora za integraciju Srbije i Crne Gore: "Zalazem se za zajednicku drzavu (republika, jer bi, inace, opet krenuli dinasticki sukobi) sa samo jednim predsednikom koji bi (o nadleznostima bi se jos valjalo dogovoriti) simbolizovao jedinstvo zemlje, njenu duhovnu i politicku integraciju tako neophodnu za buducu stabilnost", stoji, recimo, u tezama Ljubomira Tadica pripremljenim 1995. za Crnogorsku akademiju nauka i umjetnosti. U istom tekstu, autor govori i o neodrzivosti sistema "pogotovo imamo li u vidu polozaj i ovlascenja republickih predsednika, posebno u Srbiji, koji imaju neke nadleznosti nezamislive cak i u ustavnim monarhijama". Deset godina nakon nastanka tog teksta, predsednik Srbije ima ista, za Ljubomira Tadica neprihvatljiva ustavna ovlascenja, a iz Crne Gore je stigao i zvanican predlog za formiranje zajednice nezavisnih drzava. Sve vece udaljavanje Srbije i Crne Gore nateralo je Tadica starijeg u akciju: nakon liderskog angazmana iz 2001. u Odboru za odbranu jednakih prava crnogorskih drzavljana (formiran "kao odgovor na brutalne izazove secesionistickog bloka"), akademik Tadic nedavno je izabran za predsednika beogradske filijale Pokreta za zajednicku evropsku drzavu Srbiju i Crnu Goru (predsednik crnogorske verzije istog pokreta je Zoran Zizic). Sa ciljem da, izmedu ostalog, i crnogorski drzavljani van te republike dobiju pravo glasa na eventualnom referendumu o nezavisnosti, udruzili su se pesnik Matija Beckovic (izabran za potpredsednika Pokreta), istoricar Veselin Ðuretic, brat Radovana Karadzica Luka, novinar Vanja Bulic, direktor beogradskog zooloskog vrta Vuk Bojovic, a sve uz bodrenje gostiju iz Crne Gore. Pored vec pomenutog Zizica, tu su bili i mitropolit Amfilohije Radovic, Dragan Soc, Predrag Popovic, Bozidar Bojovic i nekadasnji predsednik Predsednistva SFRJ Branko Kostic (upamcen po ljubavi prema korenju u ishrani). KO JE KRIV: Personalni sastav Pokreta koji "ne porice postojanje crnogorske drzave, vec crnogorske nacije" i minuli rad pojedinih njegovih clanova, Tadicevim oponentima posluzio je kao novi argument za staru tvrdnju o "ultranacionalizmu" kao jednoj od kljucnih karakteristika oca sadasnjeg predsednika Srbije. Sam Tadic odbija takve kritike, tvrdeci da na njegovo opredeljenje "nisu uticali patriotski razlozi, vec flagrantna nepravda tzv. medjunarodne zajednice koja je nasilnu secesiju priznala kao legitiman cin". Akademik Tadic, naime, nije se poslednjih godina slagao sa ocenom da je rezim Slobodana Milosevica kljucni krivac za pustosenje Srbije, vec je pravi uzrok pronalazio u spoljnom faktoru, sto je prouzrokovalo netrpeljivost ljudi koje sam naziva "pretencioznim poluinteligentima iz redova beogradskog mondijalizma". Covek koji je jos osamdesetih godina najavljivao raspad Jugoslavije veruje da "gradjanski rat nije zapoceo 1991. godine", vec se njegovi jasni znakovi nalaze u periodu "socijalisticke izgradnje", narocito "ustavne izgradnje", sa posebnim naglaskom na Ustav Srbije iz 1974. godine. Prema Tadicevoj tezi, za razaranje Jugoslavije nije odgovoran socijalizam, nego njegov "boljsevicki privid", pri cemu je "istorijski paradoks da izmedu boljsevickog projekta razbijanja Jugoslavije i zapadnog projekta kojim je to razbijanje ostvareno, postoji puna konvergencija". Doticno tumacenje uzroka krvavog raspada Jugoslavije kao kljucne autore pomenutog razornog "zapadnog projekta" vidi Ameriku ("jedina danasnja suverena drzava na planeti", koja "koristi UN kao puko orude") i Nemacku ("u cijoj politici postoje resantimani iz dva svetska rata"). Milosevic je, prema Tadicevom tumacenju iz 1988. godine, "zasluzivao izvesne primedbe", ali i ocenu da "istovremeno niko ne moze, ko ima obraza i postenja, osporiti pravo koje on izrazava, da Srbija bude jedinstvena". Tadic je u to vreme primecivao i da je Milosevic bio okruzen saradnicima "koji predstavljaju zagadenje politicke atmosfere", ali i da je (Milosevic) dao i "dragocenu demokratsku izjavu koja obavezuje – da "niko u Srbiji ko nije Srbin ne moze biti diskriminisan". Sledece, 1989. godine Milosevic je za njega postao "do sada uspesan politicar koji je nasao formulu da Srbiju izvuce iz neravnopravnog polozaja i na tome je stekao popularnost u Srbiji, a s druge strane, izazvao mrznju onih koji nisu bili za status kvo". Godinu dana kasnije Milosevic je jos uvek posedovao "izvestan demokratski potencijal", ali je vec 1992. postao "firer", kao sto su "firerski tipovi" bili i Vojislav Seselj, Vuk Draskovic, Nikola Milosevic, Kosta Cavoski i Vojislav Kostunica. U godini zapamcenoj po najzescim represalijama srpske vlasti prema domacem stanovnistvu, 1998, Tadic je govorio o "uzurpatorskoj vlasti jedne porodice", koju "Amerika koristi da postigne svoje strateske ciljeve" (da na ovim prostorima stvore banana-republike kao u Srednjoj Americi i da sa njima mogu da rade sta hoce). Osim nedemokratske vladavine, problem s Milosevicem bio je u tome sto je " davao i ono sto mu niko nije trazio". Dejtonski sporazum i sporazum Milosevic–Holbruk bili su, prema akademiku Tadicu, "sporazumi kojima je rezim davao beskrupulozne i besprimerne ustupke". OTAC I SIN: Boris i Ljubomir Tadic SVETLA BUDUCNOST: "Svugde gde stignem, ja podvlacim da vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili vecina, mi ne smemo nikada prihvatiti kao definitivan gubitak... Te krajeve nikad ne treba smatrati izgubljenima, jer ni Nemci nisu Istocnu Nemacku smatrali definitivno izgubljenom. Cak ni u svom ustavu", isticao je akademik Tadic 1996. godine. Apelovao je i na potrebu da se Republika Srpska "spasi": "A sto se Karadzica i Mladica tice, ja se nadam da oni imaju vojno obezbedenje oko sebe, tako da bi natovci morali da rizikuju da medu njima bude i mrtvih ukoliko se odluce da budu dosledni u svom okupatorskom nasilju." Medju stavovima zahvaljujuci kojima je akademik Tadic zaradio razne epitete ("ultranacionalista" je, pri tom, jedan od najmanje uvredljivih) svakako je i onaj koji se tice Haskog suda – prema njegovom tumacenju, rec je o "gnusobi namenjenoj Srbima". Podsticajno za protivnike bilo je i njegovo misljenje o ideologiji ljudskih prava: "Kod nas imate i naivne i glupe koji u to veruju, ali sigurno imate i one koji su dobro korumpirani, koji za racun te agresivne politike nastupaju protiv interesa sopstvenog naroda." O stalno isticanom prisnom prijateljstvu sa Dobricom Cosicem kao razlogu za dodelu javnih minusa da ne govorimo. Konstatujuci da su se na njega "etikete prosto navadile", sam Tadic je primetio da se na njega "specijalno navadio Beogradski krug" ("a i ja im ne ostajem duzan"). Iz sasvim drugacijih razloga, etiketom "boljsevika" godinama se sa posebnim gustom medusobno cascavao sa kolegom akademikom Nikolom Milosevicem, ali, ipak, najdalje je otisao sukob sa Laslom Sekeljom: u svojstvu predsednika Drustva srpsko-jevrejskog prijateljstva, Tadic je, zajedno sa Andrijom Gamsom, sekretarom Drustva, 1996. podneo tuzbu protiv sociologa Sekelja, na osnovu koje je, sest godina kasnije, pisac knjige Vreme bescasca – ogledi o vladavini nacionalizma proglasen krivim. Prema tuzbi, Sekeljeve "neistine i uvrede" u toj knjizi bile su brojne: od licnih, kojima se tvrdi da su Klara Mandic, Ljubomir Tadic i Jasa Almuli "profesionalni nacionalni radnici", do onih koje se odnose na Drustvo kao "ekstremisticko srpsko nacionalno udruzenje" koje je "putem sekretara Klare Mandic povezano sa Dafiment bankom". Sekelj je tvrdio i da je "Drustvo postalo sastavni deo propagande i ratne masine u unutrasnjim ratovima u Jugoslaviji", kao i da "daje podstrek za antisemitsku propagandu u Srbiji". Mozda bi sami stavovi akademika Tadica izazvali manje ljutih polemika da nisu bili "upakovani" u mnostvo efektno pisanih tekstova, za cije je pisanje, osim prirodne jezicke nadarenosti, bilo potrebno i dosta strasti, erudicije ali i svakodnevnog "lova" po raznim svetskim listovima na tekstove nenaklonjene Srbima. LIDERSKI ANGANZMAN: Predsednik beogradskog dela Pokreta za zajednicku evropsku drzavu Srbiju i Crnu Goru KORENI, COSIC: Neophodne temelje za takav razvoj Tadic je postavio jos u dackim danima u Niksicu: "Citanje je bila nasa vera", rekao je jednom prilikom, govoreci o danima kada je redovnu subotnju podelu knjiga u dackoj biblioteci "pratilo ogromno iscekivanje i neizreciva glad za njima" i kada je "postojalo kao neko takmicenje u tome ko je vise procitao". Roden 1925. u Smrijecnu, u Crnoj Gori, Tadic se sa sesnaest godina prikljucio partizanskom pokretu. Nakon rata, studirao je u Sarajevu i Beogradu, jedno vreme radio u Sarajevu (bio prvi sekretar Univerzitetskog komiteta i po partijskoj liniji urednik "Oslobodenja"). Doktorirao je u oblasti filozofije prava u Ljubljani. Kao naucni saradnik, bio je clan Ustavne komisije koja je pripremila Ustav iz 1963, ali tvrdi da je jedini njegov doprinos tom dokumentu predlog da se republike poredaju po abecednom redu, "sto je Dzemala Bijedica odusevilo jer je Bosna izbila na prvo mesto". Kriticko pisanje za casopis "Praxis" i odluka da, kao profesor Beogradskog univerziteta, podrzi studentski protest 1968. (po sopstvenom priznanju, upravo je on, a ne Dragoljub Micunovic, autor naziva "Crveni univerzitet Karl Marks") razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu prvih disidenata komunistickog rezima – bio je jedan od osam profesora koji su 1975. godine izbaceni sa Filozofskog fakulteta. To ga nije obeshrabrilo: zajedno sa nekolicinom istomisljenika potom pokrece u Engleskoj "Praxis International", a u zemlji sa Dobricom Cosicem pokusava da pokrene casopis "Javnost". Ucestvuje u skoro svim "komesanjima" osamdesetih godina: pokrece inicijativu za kriticko preispitivanje uloge Josipa Broza Tita, kritikuje "konfederalisticki karakter Ustava iz 1974, koji izrazava tendenciju raspada Jugoslavije" i "u jugoslovensko drustvo unosi nepravdu po kojoj je Srbija bila diskriminisana u odnosu na ostale republike", potpisuje peticije za odbranu Vojislava Seselja, Alije Izetbegovica i Dobroslava Parage, pokrenute u uverenju da je razlog njihovog progona bio verbalni delikt... Kad je doslo vreme za obnavljanje visestranacja u Srbiji, 1989. godine, ucestvuje u obnavljanju Demokratske stranke, prve registrovane opozicione stranke u Srbiji posle Drugog svetskog rata (kaze da je gnev Nikole Milosevica navukao jos na osnivackoj skupstini DS-a zbog toga sto je podrzao kandidaturu Dragoljuba Micunovica za predsednika DS-a, ocenivsi da Kosta Cavoski, koga je Milosevic zeleo da vidi na tom mestu, "ima visak strasti i visak ambicija"). Iako je imao primedbe na nacin na koji je Zoran Ðindic dosao na mesto predsednika DS-a, ipak ne odlazi iz stranke sa svojim bliskim prijateljem Micunovicem – zato sto je video da kod Micunovica "nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se priblizava anacionalnoj politici Gradanskog saveza". Uprkos cinjenici da je jedan od osnivaca danasnjeg DS-a, kaze da je sve vreme svesno zadrzao poziciju marginalnog clana Glavnog odbora, jer bi mu "aktivnije partijsko delovanje ometalo neophodno distanciranje svesnog i kritickog stava prema zbivanjima". Takva pozicija mu je, osim ucesca u brojnim politickim polemikama, omogucila i da nastavi i inace izuzetno plodan spisateljski rad u oblasti filozofije (najpoznatija dela su mu Poredak i sloboda, Tradicija i revolucija, Autoritet i osporavanje, Nauka o politici...). Za tu "teorijski zasnovanu kritiku svih oblika otudene i postvarene dominacije" autor koga je, nakon 26-godisnjeg clanstva u tada jedinoj partiji, komunisticki rezim drzao na visokom mestu na spisku nepodobnih dobio je – Sedmojulsku nagradu. *** 08.02.2005. za Glas Javnosti Dobrica Cosic, pisac, bivsi predsjednik SRJ: Peti oktobar je obmanuo srpski narod Sluziti politici ili prezirati politiku, slicno je sluziti novcu ili prezirati novac; svejedno je: ostaje se u zavisnosti politike i novca Sto su Vas ideolozi vise napadali - Vi ste vise citani. Kako danas uopste tumacite odnos knjizevnosti i politike? - Svoje romane pisao sam u ideoloskom drustvu i ideoloskom veku. Poredak se promenio, ideologije dvadesetog veka su napustene ili su u depresiji; ali se odnos politike i knjizevnosti u sustini medusobnog uslovljavanja nije promenio, jer se uloga politike u ljudskoj sudbini nije promenila. Totalitarne ideologije boljsevizma smenjene su ideologijama totalitarne demokratije, ideologijom ljudskih prava i globalizma, pa je pisac sa humanistickim i etickim integritetom primoran da se odreduje ideoloski i kada nastupa antiideoloski. Mnogi domaci pisci danas smatraju da politika nije knjizevna tema. Ja mislim drukcije. Politika je od antike do danasnjih dana bila tema knjizevnosti jer je u ljudskom bivstvovanju ponekad i sudbinski cinilac, pa je samo pitanje dara i knjizevnog postupka da se ona prevede u antropolosku i psiholosku sferu i negacijom ili afirmacijom dramski tematizuje u knjizevnoj strukturi. Rec je, dakle, o idejama i njihovoj estetickoj, poetickoj upotrebi. I sve dok ljude egzistencijalno uslovljava politika, dok im je ona strast, patnja i volja za moc, knjizevnost ce se uvek baviti politikom, kao sto ce se politika svagda zanimati za knjizevnost ako joj smeta ili koristi. Za mene je problem politike u knjizevnosti oduvek bio problem slobode licne i kolektivne. Postmodernisti Vas, izgleda, namerno nisu razumeli. Taman kada su oglasili "kraj istorije", istorija nas je, orvelovski izopaceno, pritisnula? - To je iskljucivo njihov problem. Ja, inace, razlikujem postmodernisticke ideologije od postmodernistickih stvaralaca. O srpskim postmodernistickim ideolozima, koji su uglavnom epigoni, mislim isto sto mislim o svim drugim ideolozima: oni su redukacioni. A darovite posmodernisticke pisce koji tragaju za novim izrazom, uvazavam: oni su prirodni sledbenici autogeneze knjizevne forme. Ta autogeneza sama po sebi ne predstavlja progres umetnosti, ali predstavlja stvaralacku promenu koja korespondira sa ljudskom prirodom i duhovno-civilizacijskom konstelacijom. Za mnoge je bilo iznenadenje kada ste se uclanili u "Otpor". Da li je to bio izraz protesta u tom vremenu ili nesto drugo? - Dao sam podrsku onom Otporu za koji sam verovao da predstavlja pokret mlade generacije koja je spremna da se bori za demokratski i civilizacijski preporod Srbije. I tom nadom sam javno uslovio svoju podrsku Otporu. Tada nisam znao da je Otpor filijala CIA , peta kolona americkog hegemonizma. I to dobro placena. Verujem da su mnogi mladi ljudi obmanuti beogradskim i srpskim "Otporom". Nadam se da se ta politicka manipulacija za svagda moralno kompromitovala. Sta je 5. oktobar znacio za Vas, a sta za srpski narod? Vidi li se to danas? - Pretesko pitanje za ovakav razgovor. Tada, u samom zbivanju, izborima i demonstracijama, u samom cinu opozicije 5. oktobra 2000. godine, verovao sam da je to demokratska revolucija izvedena bez prolivanja krvi blagodareci patriotskoj svesti vojske i policije. Medutim, i ta "revolucija" obmanula je srpski narod. Jedan rdav rezim zamenjen je, takode, rdavim rezimom. Ta nova vlast jeste ukinula spoljnu blokadu Srbije i liberalizovala informacijsku oblast, ali nije ni u cemu bitnom promenila kriminalizovani poredak, niti je unapredila ekonomiju, prosvetu, pravosude, zdravstvo, zakone. U nekim oblastima je vidno i nazadovanje. Pristanak na Solanin projekat virtualne drzavne zajednice sa Crnom Gorom, predstavlja gubitak istorijskog vremena u konstituisanju srpske drzave i motivacijsku osnovu za razbuktavanje crnogorskog separatizma i dukljanskog, ustaskog antisrpstva. Srbija je danas kao drzava u katastrofalnom polozaju. Snage preporoda su nejake i neorganizovane. Nazadnjaci i profiteri "tranzicije" dominiraju na politickoj pozornici Srbije. Sa ekonomskom bedom, nered je u glavama i dusama ljudi. Kada ste dosli na mesto predsednika drzave, oni koji se secaju sta je bilo tih dana, kazu da ste tada sprecili gradanski rat u zemlji. Da li je tada, mozda, trebalo da osnujete stranku? - Da mi je politika bila osnovni zivotni smisao, trebalo je da sa svojim prijateljima iz opozicije osnujem socijaldemokratsku stranku 1989, kada mi je to predlagao Vili Brant. A da sam to ucinio 1992. godine, ne verujem da bih mogao znacajnije da uticem na politicku sudbinu Srbije. Zasto sam se 1992. prihvatio duznosti predsednika SR Jugoslavije, i zasto se nisam kandidovao za predsednika Srbije na decembarskim izborima koje sam raspisao, objasnjavam u Piscevim zapisima 1992-1993. Kad pogledate u policu knjiga koje ste napisali, osecate li da ste svoju energiju pravilno usmerili, da ste se, koliko je coveku dato, realizovali? Da li su Vas Vase knjige utesile? - Napisao sam ono sto sam morao i mogao. Nisam stigao da napisem jos tri zamisljena romana i legendu o Svetom Maksimu Kapsokaliviti, svetogorskom monahu iz 14. veka koji je po Atosu gradio i palio svoje sagradene crkve. Ne patim sto ne stigoh da ostvarim te zamisli. Meni je vreme obilato darovalo dramaticne sizee, znacajne, velike ideje, zanimljive i tragicne ljude za romansijersku transpoziciju. Da li su svi moji romani dobri? Ne znam i ne brinem o tome. Ne odricem se nijedne svoje knjige. Sve su one bile izraz moje duse, moci i uslova u kojima sam ziveo i radio. A ja sam naporno i opasno ziveo. Razgovor vodio Radoslav Bratic *** MIRKO KOVAC: DOBRICA COSIC, OTAC NACIJE Natprosjecno neposten Knjizevnik i publicista Mirko Kovac, jedan od malobrojnih beogradskih intelektualaca koji su se energicno i beskompromisno suprotstavili nacionalizmu u Srbiji, pise o Dobrici Cosicu, ocu srpske nacije, grobaru Titove i prvom predsjedniku fantomske – Miloseviceve Jugoslavije, akademiku bez kojeg bi, da ga nije bilo, ovaj svijet danas sigurno bolje izgledao. Pisuci o Cosicu, Kovac iznosi i brojne do sada nepoznate detalje kako o Ocu nacije, tako i o Milovanu Djilasu, Aleksandru Rankovicu, Ljubomiru Tadicu, Matiji Beckovicu, Bozidaru Vucurevicu, ali i brodovlasniku Josipu Brozu, plovidbama na Galebu, pogibiji Slobodana Penezica Krcuna, Golom otoku... I, naravno, jos nekim roditeljima nacija poput Slobodana Milosevica, Alije Izetbegovica i Franje Tudjmana! Rade Konstantinovic, autor Filozofije palanke, najznacajnije knjige o srpskom palanackom duhu i o izvorima srpskog nacizma, u svojemu takodjer kapitalnome djelu Bice i jezik, analizira, izmedju ostalih, i pjesnika-monaha Mitrofana Matica, pa odmah na pocetku veli: “Mitrofan Matic trazio je Boga, a nasao Dimitrija Ljotica.”1 To lucidno zapazanje moglo bi stajati uz imena mnogih srpskih pjesnika koji su dozivjeli “udes nekulture” i svoje stihotvorstvo podarili u slavu kakvog prizemnog boga, ili “obogovljenog roda”. Dobrica Cosic nije krocio metafizickom stazom da bi preko Boga, sto je Mitrofan Matic u startu odradio, dosao do svoga bozanstava, nego je odmah nasao ovozemne bogove, bio im odan, bio s njima intiman, a nakon vjerolomstva, on ih je kaljao sa zarom s kojim ih je prije ljubio. Na politickom pazaru svoja je bozanstva odbacivao i to bez ikakvih posljedica; oprao bi ruke i okrenuo se s istom “energijom zablude” nekom novom kultu. Na Hilandaru Sam knjizevnik prica da je zarana, jos kao clan Centralnog komiteta srpskih komunista, poceo ocijukati s pravoslavnim popovima i vladikama, pa je vec 1967. zasadio vinograd u Hilandaru i meditirao s monahom Mitrofanom Hilandarcem, nekoc protivnikom, kome su partizani izbili jedno oko, da bi se na kraju tih bdijenja braca pomirila i sjedinila “u Bogu i Srpstvu”. Vukuci se po konacima i divaneci s popovima, Cosic nije mogao spoznati Boga, niti uci u Bozji svijet, jer su na tim sijelima jedine duhovne rasprave bile o “srpskom nacionalnom pitanju”. Tu drugih meditacija nije bilo; tu se svete knjige nisu citale. Pisuci predgovor za Titovu knjigu Cetrdesetprva,2 “izuzetnu knjigu od izuzetnog tvorca”, Cosic je pravio odu marsalu sa istim onim zanosom s kojim je vec spomenuti Mitrofan Matic pisao koracnice i banalne stihove u slavu Ljoticeva Zbora. D. Cosic pise, onako nadahnuto, za moj ukus previse zapjenjeno, u zahuktanom ritmu; ne znam pise li iskreno, jer ce kasnije reci da bas i nije bio iskren kao komunist, te da nije vjerovao u mnoge stvari koje je cinio, ali to sada vise nije bitno, tekst djeluje iskreno, a njegove literarne mane mogu se podvrgnuti nekim drugim, ponajprije estetskim mjerilima. ]osis je u tome predgovoru napisao: “Postojao je jedan Hrvat, metalski radnik, revolucionar, sekretar Komunisticke partije koji je u istoriju Jugoslavije, Balkana i Evrope stupio krupnim korakom, sa novim idejama, gnevnim i mekim glasom, drukciji po svemu i od svih dotle vodja, vojskovodja i politicara na Balkanu; postojao je covek sazdan da izmeni sudbinu ove zemlje, da svojim imenom i delom oznaci njenu najpresudniju epohu.” Cosic je u predgovoru istaknuo da je ta “izuzetna knjiga od izuzetnog tvorca”, Nasa knjiga – dakle, knjiga za svaku kucu, nesto kao Biblija. Pisao je o Titovoj velicini, Titovoj nezavisnosti i samostalnosti, Titovu demokratizmu i humanizmu, da bi se na kraju, sto odudara od forme predgovora, razotkrio kao talentirani agitpropovac: “Biti Titov sledbenik znaci imati titovski stav prema zivotu, titovski misliti, titovski se boriti u svome vremenu, u svojoj sadasnjosti, uvek.” To je sve pisao covjek koji sada, bez drhtaja u glasu, mirno izgovara da je “titoizam obezglavio srpsku naciju”, kao da u tim obezglavljenostima nije nikad sudjelovao. Da bi se takvo sto izustilo, mora se biti natprosjecno neposten. U intervjuu za talijanski Il Tempo, u broju od 27. srpnja 1989., Dobrica Cosic izjavljuje da to biti zauvek Titov napusta vec 1960. godine i postaje opozicionar, premda je knjiga Cetrdesetprva, s njegovim predgovorom, objavljena 1961. godine, a te sezdesete, kada misli da je postao opozicionar, plovio je s Titom na Galebu kao dvorski pisac. Ali on to izjavljuje za stranu novinu, jer tko ce to ondje provjeravati, premda mu ne smeta kad ga i kod kuce uhvate u lazi. A nadasve, zapadnjacke novine nije grehota lagati, pa je zgodno lansirati o sebi poneso od onoga sto bi i sam zelio da je tako. Pa ipak je kasnije za domacu javnost korigirao barem tu godinu kada se probudio kao antititoist, i pomaknuo je na sezdeset trecu ili cetvtru, ali jos ne kani potanko objasniti kako je kao antititoist dospio do Centralnog komiteta Titove partije. Ili je to opet bilo neiskreno, te mozda samo pogodnost da se rovari iznutra, kako danas obicno govore sve same “komunisticke krtice”. Cosic je lazac koji cesto priziva istinu i to je dobar nacin da se istina parodira. U tim malim seljackim lukavostima, ponajcesce je sam Gedza ispadao groteskna figura. Ta zgoda u biografiji “velikog pisca” da je krstario s Titom na Galebu, bila je za kriticare neka vrsta tabua, barem za zivota brodovlasnikova, jer tko bi se usudio segaciti na temu te plovidbe, to prije sto su mu kolege zavidjele na takvoj carskoj milosti, a sunarodnjaci se divili kako se njihov zemljak otisnuo na politicku pucinu i odmah sjeo uz skut vladara. Sada, s naknadnom pamecu, kad su svi mudri i pronicavi, Cosic i njegovi nastoje to krstarenje uciniti bezazlenim, jer da u tome cinu plovidbe s diktatorom, nije bilo niceg udvorickog. Stovise, veli razalovani marksisticki “mislilac” Tadic Ljubomir, “apsolutni velmoza zeleo je da ima ‘uza se' istaknutog partizanskog borca i vec priznatog knjizevnika, sve u nadi da ce mu to povecati prestiz u svetu. Ali epizoda je trajala kratko jer je Pisevo ostro oko namah opazilo da dvorski sjaj skriva bedu Broza i njegovog rezima”. 70 dana i noci Je li doista Cosic morao ploviti sedamdeset dana i noci oko Afrike, da bi njegovo “ostro oko namah opazilo da dvorski sjaj skriva bedu Broza i njegovog rezima”? Ako je D. C. namah opazio, onda bi valjalo znati kad se to zbilo – na pocetku ili na kraju krstarenja. Namah znaci odjedanput, neocekivano, smjesta, istog trena, pa ako je to bilo namah i na pocetku, tek sto su zaplovili, onda je morao na prvome pristanistu napustiti brod. A ako je to bilo na samome kraju plovidbe, ako je tada namah opazio tu bijedu, onda to oko vise nije ostro kad mu je trebalo 70 dana i noci da bi opazilo kako je velmoza zapravo bedak koji drzi uza se “istaknutog partizanskog borca”, kako bi se taj anonimus ogrijao na Cosicevoj partizanskoj slavi i knjizevnoj velicini. Jer nakon toliko godina, te i poslije velmocine smrti, u novoj srpskoj rasistickoj ideologiji, ciji je nizi sluzbenik bivsi marksisticki filozof Tadic Ljubomir, sve glasnije se zanovijeta da je velmoza bio agent ili samo “ustasa u partizanima”, jer kako bi Hrvat mogao biti antifasist, pa je velmoza stoga, kao pokrice, drzao uza se na brodu “istaknutog partizanskog borca”. Ili je skovana jos jedna nacionalisticka glupost kako je Cosic na tome brodu bio “krtica” koja se ondje usunjala da bi podrivala titoizam. Cosicev “drveni advokat” Tadic Ljubomir veli: “Zluradi osporavaoci Cosicevog dela kazace da je bio gost na Brozovom Galebu.” Da bi se to kazalo nije nuzno biti osporavatelj Cosiceva djela, jer pisac moze biti moralni nitkov kakav je D. C., a da to ne ugrozava njegovo literarno djelo. Ili bivs marksist misli da je svatko tko kaze da je Cosic bio na Brozovu Galebu, osporavatelj njegova djela, te istodobno srbozder i neprijatelj srpske nacije, urotnik i zavidnik. Bivsi marksist Tadic Ljubomir drzi da je posve moralno jednim ostrim okom motriti i snimati velmozu i njegovu bijedu, a drugim citati ono sto je napisao u nekom zakutku brodskog salona, a napisao je: “Titov demokratizam u odredjivanju i razvijanju politickog kursa narodnooslobodilacke borbe, zalaganje i humanost u najsvirepijim uslovima zivota i borenja, politicka sirokogrudost i elasticnost u pridobijanju najsirih slojeva naroda, verskih, politickih i idejnih formacija te mnogonacionalne i u svakom pogledu izuzetno slozene jugoslovenske zajednice, nacela su koja su se u miru samo snaznije, plodotvornije i sveobuhvatnije ostvarila.” Da bi se takvo sto napisalo, a istodobno jednim okom snimalo bijednika kojemu se pise oda, to spada u moralnu perverziju, ili pak u cistu teratologiju. Cosic je mogao odbiti velmozin poziv, uskratiti mu sjaj koji je trebalo baciti na tu bijednu i anonimnu figuru, ali nije. A zasto nije? Jer mu je bila cast sto je velmoza upravo njega vodio u svoju misiju. Bila je to velika cast za njega, njegova oca Ziku, za dalju i blizu rodbinu, za cijeli trstenicki kraj. Uostalom, sam je Cosic rekao: “Priznajem, nisam prikrivao da me je ovaj poziv obradovao.” Moralo je proci cetvrt stoljec da bi netko ismijao pisca na brodu, seljaka u fraku,4 pa je to u potaji ucinio Danilo Kis i napisao zgodnu satiru Pesnik revolucije na predsednickom brodu, koja se nedvojbeno odnosila na Gedzu. Autor se duhovito sprda s “pjesnikom revolucije” kao skorojevicem i pravi neku vrstu satiricnog protokola o uljudnom ponasanju na brodu, pa dijeli savjete o konverzaciji, odijevanju, higijeni, drustvenim igrama, bontonu, itd. U toj poemi sef protokola obraca se Gedzi: Prosto, covjece, nije red u otmjenom drustvu da se po nosu rije ili kako se to kaze tamo kod vas u okolini Cacka ne smije nos da se cacka. I jos ponesto iz bontona: ne smije se… (a, to san vec reko, ne mari): pljuvati stono kazu “po podu”, niti s palube u more, niti po brodu… Cosic se kasnije, poglavito nakon brodovlasnikove smrti, sit napljuvao i po palubi i po podu broda i po marsalu, ponasajuci se kao da je bio otet i silom priveden u Titovo drustvo. Cudni disident Srpski pisci iz patriotske lige, s jakim nabojem rodoljubnih emocija, nekako su po tradiciji oduvijek bili u dosluhu s policijom, spremni na svaku zlocu, ako im je nacija pokrice. Prikloniti se naciji pravo je zadovoljstvo; tu je svaki zalogaj sladak, a svaka banalnost dobiva neki visi smisao. U okrilju te ideologije moze se, bez osjecaja krivnje, pociniti niz gadosti, jer “otadzbinska zajednica” oslobadja svih stega, pa su ondje mnogi pisci nasli utociste, a Dobrica Cosic i svoj divan na kojemu je gradio mit nacije i vlastiti mit oca nacije. I dok su njegovi sljedbenici uzivali u kavanskom nacionalizmu, mahom pijani i vulgarni, najcesce dousnici, njihov je guru uvijek bio negdje visoko, intiman s celnicima UDB-e, povlasten kao pisac i jedini koji je u ono vrijeme mogao posjetiti zloglasni logor na Golom otoku. Davno, jos 1964. godine, kada je u prometnoj nezgodi poginuo Slobodan Penezic, prvi udbas Srbije, Dobrica Cosic napisao je u Politici nekrolog o smrti junaka na “gvozdenom konju”. Ta Cosiceva stilska figura nije bila bas sretna, ali ako je pjesnik vidio kako se crni mercedes preobraza u krilatog i “gvozdenog konja”, onda je valjda htio istaknuti kako Srbin gine samo u nekom junackom galopu i na konju, pa makar i zeljeznom. Dobricu Cosica nisu zanimale zrtve toga “junaka na gvozdenom konju”; valjda to i nije bilo uljudno spominjati u casu kad junak gine, ali nisu ga ni kasnije mucile te marginalne sudbine, jer on se bavio samo uzvisenim i velikim temama. Kada u komunistickom svijetu utjecajno knjizevno pero napise nekrolog u slavu glavnog policajca, koji je za sobom ostavio ljudske nesrece i drame, onda bi takav pisac posvuda bio prokazan kao hulja, bez prava na javnu rijec, ali u Srbiji, gdje se vrijednosti naopako ocitavaju, takav pisac samo dobiva na ugledu. Jedno nemusto i ponizno pismo sto ga je Dobrica Cosic uputio Josipu Brozu, balkanskoj svjetiljki, u kojemu je iskazao svoje osjecaje prema Aleksandru Rankovicu i zabrinuo se zbog njegova uklanjanja s politicke scene, u Srbiji je primljeno kao “hrabar cin”, “moralni gest”, “zrtvovanje za srpstvo”, pa se krisom citalo i sirilo podzemnim putem kao zabranjena literatura. Po svoj prilici, to pismo nikada i nije stiglo do Svjetiljke, ali je mit autora pisma rastao, kao i mit palog policajca na cijem ce se sprovodu 1983. godine okupiti masa svijeta od nekih dvjesto tisuca ljudi. Bila je to prva velika javna manifestacija srpskoga nacionalizma koja ce krajem osamdesetih prerasti u tzv. antibirokratsku revoluciju, a s pocetka devedesetih u okrutni rat protiv drugih naroda. Ladanjska kuca u Grockoj Priznao je Dobrica Cosic kako nije imao hrabrosti slijediti ideje Milovana Djilasa,6 jer tada je, kako sam veli, jos bio neuk, a onda je sazrijevao i vec poceo citati Crnjanskog, cuo je za Goyu i Velazqueza, slusao Beethovena, pa kada se potkovao znanjem i iskustvom, odmah se stavio u obranu glasovitog i ozloglasenog komunistickog ministra unutarnjih poslova kojemu je pripisao ulogu zastitnika “srpskih nacionalnih interesa”. Tada je Dobrica Cosic pribavio komotnu poziciju disidenta; u to nije mnogo ulozio, niti stogod rizikovao, pa je jedan od rijetkih otpadnika kojega njegovi nisu kinjili. Stavljan je na led taman toliko da bi mu narasla karizma. Nije zapadao u teskoce zbog svojih ideja i svojega disidentstva; Stovise, to mu se isplatilo, pa je nedavno mogao reci: “Hvala mojim citaocima koji su me svih ovih godina hranili.” Nikad nije bio priveden ili saslusan, nije proveo dana u emigraciji, mogao je putovati kamo je htio, mogao je pisati sto je htio. Bila je neka afera kada je “disident” podigao galamu, jer je navodno u svome stanu u Palmoticevoj, i u ladanjskoj kuci u Grockoj, pronasao prislusne uredjaje. Pisac je uistinu digao glas protivu prisluskivanja, jer je to njega snaslo, a dotada je mucao i nije se previse uzrujavao sto su te prislusne kutijice postavljane u domove osumnjicenih i sto su mnogi stradali uz dokazni materijal iz tih naprava, a sve, dakako, pod nadzorom njegovih prijatelja udbasa. Ta je afera silno naljutila “disidenta”, pa je napustio ozvuceni stan i kupio vilu na Dedinju. Istina, nije mu bilo dopusteno da osniva, poput nekadasnjih srpskih romanticara, ligu Drustva Velike Srbije, ali je tajno i bez nadzora UDB-e (ili pak s blagoslovom UDB-e), radio na projektima koji su bili uvod u krvoprolice sto su ga Srbi zapoceli i prakticirali cijelo posljednje desetljece proslog stoljeca. U tome krvoprolicu veliku je ulogu odigrao “mestar sviju hulja”, cak je godinu dana zapovijedao ratom, s prozirnom lukavoscu kako sve cini da se uspostavi mir. Pocetkom ozujka 1992. godine u Sarajevu je odrzan Kongres srpskih intelektualaca, a brzojavna poruka “oca nacije” glasila je: “Razdvojte se, podelite se, da biste ziveli kao ljudi.” Tek ce kasnije autor Deoba reci da nije mogao slutiti da ce to sve ispasti tako krvavo, da ce razdioba dovesti do klaonice. On uvijek s lakocom prelazi preko svojih zabluda, iako cesto istice kako “moramo kao narod da preispitamo svoje zablude”. Do Golog otoka i natrag Dobricu Cosica je, tako barem pise Slavoljub Djukic u knjizi Lovljenje vetra u kojoj biljezi Gedzinu ispovijest, negdje s pocetka pedesetih, najednom pocela da “uzbudjuje drama i tragika informbirovaca”, pa je tu opsesiju izlozio prijateljima knjizevnicima, a kako od njih nije dobio podrsku, obratio se partijskim kolegama Milovanu Djilasu i Veljku Vlahovicu,8 posto ga je “ovaj motiv sve vise mucio”, ali i oni su ostali gluhi na umjetnikove muke i opsesije, jer ih kao politicare nije uzbudjivala “ljudska drama”, nego su u tome vidjeli samo politicko pitanje. Pa ipak je u Djilasu prevagnula pjesnicka zica; pripomogao je knjizevniku i spojio ga s ministrom unutarnjih poslova Rankovicem koji mu je dao dozvolu da posjeti logor za informbirovce, te je tako Gedza ispao prva civilna osoba koja je u ljeto 1952. godine skoknula do Golog otoka kako bi ondje spoznala svu tragiku i skuzila “ljudsku dramu”. U toj knjizi Djukic zakljucuje da je knjizevnik bio “iznenadjen i uznemiren” onim sto je vidio u logoru. Sam izletnik do Golog otoka veli da je bio ne samo “iznenadjen i uznemiren” nego i uplasen, tako da nije izlazio iz upravne zgrade dva ili tri dana, a za to vrijeme citao je zapisnike da bi zakljucio kako je tu rijec “o jednom, za nas na kopnu, nepojmljivo svirepom ostrvu”. Ali tu je “veliki pisac” shvatio da od njegova “literarnog projekta nema apsolutno nista”, pa je jos pozelio obici zenski logor na Sv. Grguru; odsjeo je u upravnoj zgradi i ondje proveo dva dana. Pisac kaze da je smjestaj u zenskom logoru takodjer bio los, pa je onda odlucio odrzati zenama “jedno sramno optimisticno slovo”, kako to sada, prepredenjak, samokriticki priznaje.  Nije Cosicu bilo dovoljno da nas masira knjizurinama o svojim grijesima i svojim zabludama, nego je to nametnuo kao “dramu epohe”, sudbinu naroda i njegovu historiju, pa kako je tu sve gresno, sve sramno, sve puno zabluda i zala, onda je samo on mogao postati liderom te nesrece, te grozne dijalektike, nametnuti se kao mesija i kao “otac nacije”. Kajuci se, on je uvijek ispadao neduzan, istinoljubiv, jer se eto nosio s onim sto je bilo jace od njega, s komunizmom i titoizmom, sa zavjerama, s velikim silama koje su uvijek gazile Srbiju “zato sto im je bila na putu”, kako pisac danas misli. To sto je sam Cosic u svim nesrecama imao udjela, sto ih je uzdizao, a potom rusio – nikomu nista; ta pisac ce to sve okajati u svojim knjigama. On misli da je prije ostalih spoznao zablude i o njima javno progovorio, pa ih vrlo cesto spominje i drzi da su to normalne ljudske slabosti, a ako znamo da ih se otarasimo, mogu postati cak i vrlinom. Njega manje zanima zasto je netko dospio u zabludu i sto je sve cinio kao “ideolog zablude”, ako je na kraju umio osloboditi se toga udesa. Cosic je na zabludama napravio karijeru. Patnik, titoist i Jugoslaven Moram priznati da sam uvijek s mukom citao pisce, tzv. disidente koji u knjigama razglabaju o svojim zabludama i vade se sto su bili, primjerice, komunisticki vjernici ili gresnici, pa onda otpadnici; ta vrsta literature naprosto gnjavi. Knjiga koja se razracunava sa zabludama, s “opakom mladoscu” ili pocinjenim grijesima, moze imati doseg samo ako njezin tvorac prijedje u duboko ispastanje, u neku vrstu svetosti, kao sto je to bio slucaj sa sv. Augustinom. Sve ostalo je koketiranje sa zabludama, “naplata zabluda”, te prijezir prema onima koji su znali izbjeci takve zamke. “Razmisljajuci o svojim i srpskim zabludama, greskama i krivicama, ja jos nisam dosegao do istina koje me cine spokojnim”, izjavio je, tu skoro, Dobrica Cosic. U toj balkanskoj dijalektici izopacivanja istina, onda bogme istine mnogo cesce uznemiruju i bole nego sto cine covjeka spokojnim, ali Dobrica Cosic moze biti sretan sto nije “dosegao do istine”, jer to bi posve razoblicilo njega i njegov narod. Dobrica Cosic nije nikako mogao dosegnuti istinu, jer je cjelokupnu svoju “energiju zablude” utkao u laz. Lagao je samoga sebe, lagao je svoj narod. Uza sve, tesko se do istine dolazi velicajuci laz, a on je to cinio i tvrdio da je “laz odrzala srpski narod”. Na Golom otoku Vratimo se jos nakratko izletniku do Golog otoka. Trebalo je ondje ostati dva mjeseca, ali on je pohitao natrag i bogme odmah ukazao svojim partijskim drugovima Djilasu i Rankovicu da je to, gledano s kopna, “jedno svirepo ostrvo”. Djilasu je sve ispricao u Niskoj Banji, a Rankovicu u njegovu kabinetu. Dok je knjizevnik sjedio u fotelji i pricao, Rankovic je slusao, a onda je najednom rekao kako bi zgodno bilo da to cuje i Bevc,9 pa je otvorio vrata susjednog kabineta i pozvao Bevca. Bevc je dosepao, a nas je knjizevnik nastavio pricu o “svirepom ostrvu”. Tada je Bevc rekao: “Pa dobro, Marko, kakve su to pizdarije tamo!” Pisca je malo iznenadio taj rjecnik, a moralna srpska vertikala Aleksandar Rankovic uzvratio je Bevcu: “Kazem ja Titu da stvari tamo nisu u redu, a ti znas njega !” Iz svega toga pronicavi knjizevnik izveo je jednu svoju spoznaju: “Ako se meni moze verovati kao coveku i piscu koji nesto poznaje ljude, bez kolebanja kazem da su me u razgovoru Rankovic i Kardelj ubedili da nisu znali pravo stanje na Golom otoku.” Svakome je, osim Dobrici Cosicu, “piscu koji nesto poznaje ljude”, jasno da su se tvorci Golog otoka zajebavali; za Bevca su to bile pizdarije, a Marko je, po starom srpskom adetu, svalio krivnju na drugoga, ovaj put na Tita. Putujuci kopnom i morem, Dobrica Cosic nije tada pronasao roman, jer za roman nije dovoljno imati samo odobrenje ministarstva unutarnjih poslova, pa je cio biznis propao. Takav putnik nije mogao napisati knjigu, jer nije smio. Bilo bi to rizicno, a on se nikad nije upustao u rizike. Od toga putovanja po materijal, ostalo je samo ono sto je njegov Eckermann zabiljezio, a to je jeftina publicistika koja vrvi opsim mjestima. Za pregrst takvih prica nije morao putovati do “svirepog ostrva”. A sada pitam paznje vrijednoga citatelja: je li Cosic mogao u potaji napisati roman o toj tragici o kojoj sada nonsalantno brblja, iz udobne pozicije, u svojoj vili na Dedinju? Stovani citatelju, zar nije mogao “nas Gedza” krisom napisani roman zakopati negdje u vinogorju, u Velikoj Drenovi, i cekati priliku da ga izvuce iz zemlje i objavi? Ne, nije mogao, jer je bio kukavica. I bilo mu je prece  prijateljstvo s Markom, Krcunom i drugim udbasima nego istina o Golom otoku. Mozda su te slike sto ih je pisac dozivio u logoru razorno djelovale na njegovu psihu, mozda je bio potresen, mozda se bas tada poceo kolebati oko komunisticke utopije, ali on nista nije ucinio, nikakav duboki rez nije napravio, osim sto je baljezgao po kabinetima, u drustvu takvih opskurnih faca kao sto su Marko, Bevc i drugi. Velim, mozda su ga prizori s Golog otoka potresli, ali on je u toj partiji, tako potresen, ostao jos petnaestak godina. U svojim zabiljeskama od 21. sijecnja 1982. godine, premda ne treba biti eskpert i vidjeti da su naknadno pisane i lazno datirane, Cosic veli da se tada, nakon izleta do Golog otoka, pobunio protiv nasilja, “valjda jedini u Jugoslaviji toga doba”, ali je nakon trideset godina uvidio da ta pobuna nije bila djelotvorna, jer ju je obznanio samo na uho Rankovicu i Kardelju, jer da je to ucinio na drugi nacin i sam bi, veli, zavrsio na Golom otoku. “Moja pobuna protiv Udbinih logora, iako je, na sramotu vremena i generacije koja toboze nije znala za Goli otok, bila jedina u to vreme, nije bila adekvatna zlu koje je cinjeno u mojoj zemlji.” Takvo sto moze napisati samo moralna nistica. Da je to njegovo saputanje na jastuku s Rankovicem i drugim tvorcima Golog otoka bilo pobuna, javnost je doznala ne tako davno, iz Vecernjih novosti od 11. travnja 2002. godine; do tada nitko nije znao da se lazac pobunio nakon povratka s izleta, ali taj covjek danomice pokusava uljepsati sve svoje misije i frizirati sve svoje izlete. Memorandum SANU A sada, uvazeni citatelju, zamisli za trenutak pisca koji sjedi u Himmlerovu kabinetu i nesto mrsomudi o logoru Dachau, a onda naide sepavi Goebbels i toboze se obrecne na Himmlera, kao kakve su to pizdarije u Dachauu… O, kako bi svi graknuli na knjizevnika koji divani s takvim drustvom; prokleli bi ga sto im je obescastio rod. Jedino je “nas Gedza” posteden bilo kakvog gnjeva; stovise, rasla mu je slava sto je dublje tonuo u amoralnost. Jer on je s lakocom otkrio da je pod okriljem nacije sve dopusteno, tu su moguce gadosti, lazi, cak i zlocni, jer sve sto je u ime te apstrakcije, te “maske za pokrice nedjela”, ma koliko bilo naopako – ostat ce nekaznjeno. Uza sve, on je znao da je populizam kljuc uspjeha u Srbiji. Kad se jednom u taj vlak uskoci, iz njega te moze izbaciti samo neka velika nacionalna katastrofa. Mozda Cosic mnoge stvari nije cinio iz koristoljublja, ali taj misterij ljubavi prema svome rodu nije posve jednostavno objasniti, posebice kad ljubav postane pretjerana, previse javna, kad se svaka krajnost cini normalnom, jer to onda postaje patolosko stanje, gazi se sve dublje i dublje, i vise povratka nema. Za D. C. je nacija postala poziv; osjecao se pozvanim da je dovijeka zastupa. Tu je pronasao strast kakvu mu nije mogla priustiti komunisticka utopija. Tu svoju opsesiju koja u sebi sazima akciju i knjizevnost, gradio je na solidnim temeljima samonegacije. Sve ispadne bolje i jace utemeljeno ako je polaziste negacija vlastitih stajalista, jer tu se ukljucuje jos jedno lijepo svojstvo, prividno mudro, a to je patnja. Tako je D. C. bio patnik zbog sukoba s titoizmom, jer je bio titoist, zbog sukoba s jugoslavenstvom, jer je bio Jugoslaven. Pa ako se takav covjek sukobio sa samim sobom, ako je zrtvovao svoja nekadasnja uvjerenja, onda je to ucinio zrtvujuci se za druge, za svoj narod i srpstvo. Patnik je raspeo samog sebe na kriz Nacije. U tekstu “O savremenom nesavremenom nacionalizmu”, prosinca 1961., Cosic je pisao: “Cest oblik srpskog nacionalizma danas je ‘jugoslovenstvo'; najtragicnija posledica tog jugoslovenstva je kompromitovanje stvarnog i pravog jugoslovenstva kao oblika internacionalizma. Srpski ‘Jugosloveni' umanjuju razlike medu jugoslovenskim nacijama, oni su za ujedinjavanje; ujedinjavanje je za njih ostvarivanje privilegije svog jezika i asimilacija manjih nacija; ujedinjavanje za njih nikada nije prevazilazenje svog ‘srpstva'; u ujedinjavanje oni ulazu samo svoje ‘istorijske zasluge' i ‘drzavotvorstvo'. Srpski ‘Jugosloveni' nose svest o svojoj ‘istorijskoj misiji', uvek su za ‘jaku i jedinstvenu drzavu'; oni su uvek politicki ‘zabrinuti' za srecu i sudbinu ostalih naroda; oni smatraju svojom moralnom duznoscu da ujedinjenjem usrecuju druge nacije; oni su uvek za ‘drzavotvorstvo' na racun demokratije.” Pisao je Cosic o tome da je srpski nacionalizam u jugoslavenskim okvirima “najopasniji drustveni oblik. Prividna i deklarativna ‘nesebicnost' srpskog nacionalizma, demagogija njegovog morala, otezava borbu protiv njega.” Ako je to pisao na Titovu brodu, a moglo bi biti, jer to su godine njegove fascinacije Brozom, onda je na toj solidno postavljenoj kritici srpskog nacionalizma, istovremeno postavio temelje za svoju akciju, jer ce negacijom zapoceti cin obnavljanja, jer je kritikom prizivao demone nacionalizma, pa je tako i u samome sebi otkrio demona te sorte. To nikako ne znaci da kritika priziva ono sto kritizira, bila bi tako obezvrijedena, ali svako nijekanje, ako se jos te oslanja na nemoral i demagogiju, nosi stanovitu “kontradiktornu zavisnost koja vraca u zivot vlastitog neprijatelja i to u casu kad je povjerovala da ga je ubila”. Sve ono sto je “na predsjednickom brodu” D. C. postavio kao opasnost i izvor zla, mnogo godina kasnije, u dokumentu SANU zvanom Memorandum, postalo je vrlina i preraslo u stvarnu opasnost. Ne vise kao izvor zla, nego kao zlo samo. Razarajuci vlastita uvjerenja, Cosic nije postao grobar nacionalizma, nego njegov preteca i utemeljitelj. Osporavatelj je postao prva licnost u onome sto je osporavao.  Sve dalje od istine Dobricu Cosica su tetosili knjizevni kriticari i to zbog njegova iznimnog polozaja, najprije kao partijskog mocnika, a potom “disidenta”, pa je tako cjelovita i kriticka procjena njegova djela donekle izostala. Tek je mozda Slobodan Blagojevic, u jednoj seriji tekstova, najavio ozbiljnu analizu duha i jezika te i takve literature vremena smrti i njezinih tvoraca, pa ih je tocno nazvao “narodnjackim uzurpatorima tradicije”. Taj daroviti pjesnik, esejist i erudit, pisao je o Cosicu, Beckovicu, Aralici i drugim iz te branse narodnjaka i nacionalnih velicina kao o piscima koji su “zapravo definicija potpune propasti kulture”, jer “zataskavaju karakterne nacionalne mane i tako odbacuju vlastiti intelektualni razvoj, a postajuci takvi, nacionalni pisci, naciju zaustavljaju u prirodnoj evoluciji”. Nisam nikako taj koji bi se baktao romancinama Dobrice Cosica, ali morat ce jednom doc i na red i ono sto se naziva stilom, umijecem, “razvojem sizea”, postupkom i uopse literarnom gradom. Njegove su knjige uvijek imale zastitni znak: pisao ih je disident, posvecene su “srpskim raskolima”, u njima se ruse tabui i dominira duh-narod itd. Onda, tko bi se usudio cjepidlaciti oko stila i spisateljskog zanata, kad je jednom i sam autor rekao eda se nema kad baviti stilskim finesama, jer zuri da bi saopcio temu. I doista, sto bi to cinio, sto bi glacao svoje rukopise, kad su njegove knjige uvijek docekivane panegiricima i to iz pera neospornih knjizevnih autoriteta. O njemu se govorilo kao zabranjenom piscu, ali zar i to nije neobicno: sloviti stalno kao zabranjen, a objavljivati posvuda u ondasnjoj Jugoslaviji! Biti disident kojega nikada nije vrebala nikakva opasnost zbog svog disidentstva. Biti opozicionar, odmetnik, a imati na raspolaganju cak i takve institucije kao sto je Srpska akademija nauka i umetnosti. Niskoumlje i visokoumlje Uza sve, bio je vrlo vjest u doziranju sitnih skandala kako bi izazvao mala partijska piskarala da udaraju po njemu i stvore mu aureolu mucenika. I dok su mala piskarala vjezbala na Cosicu svoju odanost partijskim sefovima, udarajuci po piscu samo s politicke strane, dotle je Gedza divanio upravo s tim sefovima. Palilo je njegovo izazovno ponasanje, a on je tocno znao dokle moze i smije. Na tome ogranicenom polju igrao je vjesto i postavio prilicno dobro obranu svojih politickih eskapada koja bi mogla glasiti da nema istine bez zablude. Vrlo privlacna definicija. Jedino se prevario u rokovima; zabluda je potrajala toliko da je definitivno udaljila istinu. Da srpsko intelektualno drustvo nije zaostalo i da nije tako zaludeno, sada bi, nakon toliko nesreca koje su Srbi u ovom potonjem ratu nanijeli drugima i sebi samima, moralo nesto uciniti s Dobricom Cosicem i nekako izolirati taj model misljenja. Da je to drustvo ozbiljno, sada bi moralo ispostaviti racune Dobrici Cosicu za obmane i corsokake duha u koje je uvalio vlastitu naciju i to kao njezin otac. Ali intelektualna elita, uz casne iznimke, kljukana je istom smjesom, te nije u stanju sagledati svoju poziciju, jer ona je jezgro oboljelog drustva u kome su se razlike, pa cak i krajnosti, sjedinile u jedinstvenu nacionalnu gomilu. Prisjetimo se onoga prizora s pocetka devedesetih godina u Sava-centru u Beogradu, na Saboru “svih Srba sveta”, kada se srpska intelektualna i duhovna krema – pjesnici, akademici i vladike, listom digla na noge klicuci i pljescuci jednoj magarici12 koja je usla u dvoranu i pristupila govornici. Niskoumlje i visokoumlje, kako vole mudrovati episkopi, naslo se u “otadzbinskoj zajednici” i potpunoj jednakosti u praksi savrsenog srpskog komunizma. Cosic pokatkad umije ispasti “hrabar”, umije se predstaviti pravednikom, voli kriticki progovoriti i o slabostima svog naroda, sto samo znaci da je nepristran i kao Bog objektivan, pa je tako, mudri starac od osamdeset ljeta, svodio bilancu dvadesetog stoljeca i pozivao Srbe “da spoznaju istinu”, i tada im je uvalio nesto o odgovornosti za zla “koja smo drugima pocinili”. Vec toliko pa je hereticno u njegovoj intelektualnoj drzavi u kojoj vlada uvjerenje da su Srbi nevina janjad i jedva zivi izdanci “zaklanog naroda”, ali mudri starac nije ustuknuo, pa je bome nastavio o srpskim zlima. “A pocinili smo ih, i ne pravdajmo se tradicionalnom simetrijom u medusobnim zlocinima; u toj savesti suvisno je svako nazarenstvo. Zrtve jesmo. Ali nismo samo zrtve. I mi smo svojim neprijateljima pocinili velika zla. I kad smo se borili za svoja prava, cesto smo se ponasali iznad svojih prava i nedostojno svog etosa.” Cujem neki huk, vjetrovito je u dvorani dok otac govori i priznaje da su zrtve i pravednici znali da kolju i nanose zla drugima, pa mu je ispalo zao, jer to je “nedostojno svog etosa”. Freud bi rekao da takvo moraliziranje i kajanje “podsjeca na barbare koji su tokom svojih osvajanja ubijali, a onda se kajali, pa je tako kajanje postalo metoda ubijanja”. Cosiceva grizodusja sto su zrtve i pravednici pocinili zla sastavni su dio pocinjenih zala. Sve su to Cosicevi isprobani marifetluci. Prisjetimo se onoga intervjua na prvoj stranici Politike (26. srpnja 1991.), kada se zalagao da se ratni sporovi u Hrvatskoj razrijese mirno, da bi casak kasnije, u istom intervjuu, pozvao Srbe u rat, a mirovnjake koji su tada demonstrirali u Beogradu protiv rata, bio sam jedan od tih, nazvao “laznim pacifistima i izdajicama”.Cosicevo pozivanje na mir sastavni je dio rata. Njegova dvolicna prepredenjacka prica traje dugi niz godina. I opstaje medu Srbima, jer to je vjecna prica koja samo nadograduje isti “kulturni model” i uvijek pada na plodno tlo. Ko je obezglavio srpsku naciju Dobrica Cosic je od onih koji nogom sutiraju mrtvog despota, pa je nakon Titove smrti poceo hrabro galamiti kako je detitoizacija goruce srpsko pitanje. Ne bavi se Gedza komunistickom ideologijom, jer je svodi samo na titoizam, pa je njegova detitoizacija vukla u primitivni nacionalizam i cetnistvo, sto je mnogo vise “obezglavilo srpsku naciju” nego titoizam i dovelo je do “beznada koje nas je oplavilo, depresije koja nas je obuzela”, kako je sam rekao na svecanom doceku Treceg milenija. Osobno mislim da je Dobrica bio pametniji onda kada je pisao o “Titovom demokratizmu u odredivanju i razvijanju politickog kursa”13 nego u ovih posljednjih dvadesetak godina otkako gusla da je Tito “obezglavio srpsku naciju”. Rade Konstantinovic, kojega Cosicevi “narodnjaci” kunu kao modernog pisca i filozofa, jer je jos s kraja sezdesetih objasnio korijene “srpskog nacizma” iz kojega proizlazi palanacki duh, a onda mrznja i krv, nikada se nije zaklinjao da ce “titovski misliti, titovski se boriti”, kao sto je to cinio Gedza, ali je manirom mislioca postavio to razdoblje u historijske okvire, jer svakog od nas “nesrece pretvaraju u istoricare”. Posve suprotno Dobrici Cosicu, koji tvrdi da je srpsku naciju obezglavio Tito, Konstantinovic veli “da smo s Titom dosegnuli sami zenit nase svetske istorije, naseg ucesca u svetu”. On bez dvojbi ukazuje da se nijekanjem svijeta stupa u pakao samonegacije, te da u tome vidi klicu srpskog ludila. “Nas raskid sa svetom, nas rat sa svetom (jer nije to bio samo rat sa Muslimanima i Hrvatima, nego rat sa svetom), sta je to drugo nego ludilo, i koja bi druga sila mogla taj rat da vodi, ako ne sila ludila”, kaze Konstantinovic. Ako je netko kumovao tom ludilu, onda je to Dobrica Cosic, jer za njega je svijet nesto neprijateljsko i srbofobicno, on je sam anti-svijet, a Konstantinovic veli da “anti-svet jeste kriminalni svet”. Jedan Cosicev junak u romanu Vreme smrti uzvikuje: “Evropa je nas smrtni neprijatelj”, sto je samo preuzeta misao najveceg srpskog “besednika” i teologa Nikolaja Velimirovica14, koji je napisao: “Srbija je sused Evrope, ali Srbija nije u Evropi” i koji je smatrao da je za Srbe smrtni neprijatelj “izrailjska i evropska kultura”. Nije mi bila nakana suditi o titoizmu kao “svetlu Balkana”, kako je Dobrica govorio sezdesetih, niti o tome fatumu koji je “obezglavio srpsku naciju”, kako je isti covjek poslije govorio, a isto tako ne bih olako prihvatio ni misljenje R. Konstantinovica da ono nije izreceno na jednom antifasistickom simpoziju, prosinca 1995. Konstantinovic je veliki pisac i mocan duh, drag mi je prijatelj, zna on sto su nasilni rezimi i sto je totalitarizam, ali on je govorio o jednom segmentu viseslojne povijesti i to u casu “paranoidne izolacije Srbije” i nasilja brutalnijeg nego u najcrnjim fazama komunizma. Konstantinovic govori o svijetu i srpskom udjelu u svijetu iz stanja depresije “kad smo se nasli usred samoce kao usred nekog ponovoljenog ledenog doba”, kako to sam veli, pa je tako njegovo izlaganje moglo samo dobiti na vjerodostojnosti. I to nije izrekao onaj koji je pisao ode Titu, nego gospodin iz srpske gradanske porodice, otac mu je bio profesor sveucilista, djeda ministar, pa je njegovo stajaliste tim vise iskrenije, jer se ne obracunava s vlastitom prosloscu i grizodusjem, nego svojim filozofskim mozgom razmislja i zakljucuje da je moguc srpski povratak u svijet jedino “totalnim porazom Velike Srbije”. Nitko ne zamjera Dobrici Cosicu sto se razocarao u Tita i titoizam; pisac ima pravo odreci se svojih tekstova, korigirati misljenje, otresti se zabluda, ali onda mora imati toliko pameti da se razborito postavi prema sebi i svom “objektu zablude”, i pokaze otmjenost u samospoznaji svoje sa zarom izrecene ljubavi onome kojega je dozivio kao “svetlo Balkana”, onome tko je za njega bio “izuzetni tvorac”. Ta velika tema divljenja i obozavanja mora se postaviti tocno, s mjerom i ukusom, jer svako pretjerivanje vuce u kaoticni obracun i napokon u samomrznju. Dobrica Cosic ima problema sa samomrznjom od koje je napravio javni slucaj i u svoj kaos uvukao i svoj narod. Nitko mu ne zamjera sto je od svojih zabluda, nesporazuma sa samim sobom i svojim vremenom, napravio biznis, jer knjizevnost crpe iz nesporazuma, ali je barem morao pokazati u tome poslu neki rafinman i stanoviti odgoj, te mnogo vise kriviti sebe nego druge i pisati perom, a ne motkom. Milosevic – najpopularniji Srbin 20. stoljeca Publicist Stanko Cerovic tocno je rekao da s Dobricom Cosicem izlazi na vidjelo “truli korijen srpske kulture”Jer gdje bi to jos mogla, osim u blesavom Cosicevu drustvu, da se tako potpuno, tako zdusno i bez zadrske udomaci njegova krilatica kako Srbi dobivaju u ratu, a gube u miru? Ta smijesna, neozbiljna, nicim utemeljena kavanska dosjetka na koju su se palili naciofili, bez znanja o povijesti, tako je uzdigla svoga tvorca da se vise nitko nije usudio provjeriti je ili preispitati, jer je prihvacena kao fakat, kao nepobitna istina, kao lucidni trenutak prorokov. A onda se glasnuo i sam tvorac mudre izreke i pridodao kako je u tu misao utkao cijeli svoj zivot i “sazeo svoje iskustvo i godine razmisljanja”. Dakle, Dobrica je u tu, kako sam kaze, “paradoksalnu misao” utrosio godine razmisljanja, dok je njegovim segrtima, vicmaherima Beckovicu ili Crncvicu, dovoljno ciglih pet minuta da bubnu takav paradoks zabavljajuci pajdase na sijelima i u krcmama. Cosic je pak godinama razmisljao, a onda se udario dlanom po celu, jer mu je sinula misao: “Pa da, bogati, mi Srbi dobijamo ratove, a nadrapamo u miru, jer nam velike sile poniste pobede!” Nas je zalosni mislilac “sazeo svoje iskustvo i godine razmisljanja” u jedan vic. Sada se u tome vicu jos mogu prepoznati ratni zlocinci i bjegunci od zakona, jer misle da im je mir oduzeo “slavu” koju su stekli u ratu. Ali to misli i Dobrica Cosic. Krvave rate Da jos malo razmotrimo sto bi sve mogla znaciti ta “paradoksalna misao” u koju je “nas Gedza” utrosio tolike godine i “sazeo svoje iskustvo”. Taras Kermauner, slovenski pisac i filozof, davnih je godina rekao da ta “paradoksalna misao” vuce na to da je Srbima potreban permanentni rat. To valjda znaci da ce im se jednom posreciti da naplate u miru ono sto su dobili u ratu, premda mi nije posve bistro sto se i koliko dobiva ratovima i dobiva li se bilo sto. Isto tako, ne pasu mi ti pojmovi gubiti i dobivati, barem kad su narodi u pitanju, jer to nekako dode vise kockarski nego filozofski, usprkos skepticima koji drze da je i sam zivot kocka. Pa ipak, netko se uvijek kocka sa sudbinom cijelih naroda. Povjesnicarka Latinka Perovic misli posve drukcije i veli da ce prije biti da Srbi gube u ratu ono sto su nekako i jedva skrpili u miru. Ona kaze da je Srbija od 1876. svakih cetrnaest godina vodila jedan rat. Onda ispada da Srbi nemaju smisla za politiku. Latinka veli da je politika, izmedu ostalog, i izbjegavanje rizika. A rat je rizik i nesreca koja sve baca unatrag. To sto Srbi gube u miru, znaci da nemaju sluha za kompromise, da nemaju diplomaciju, da ne znaju sto je dijalog, da se kolju oko teritorija, da su nesposobni zivjeti u miru sa susjedima, itd. Ta oholost gubitnika zapravo je osjecaj nize vrijednosti, otuda bezglavo srljanje u ratove. Rat je stanje neodgovornosti, mogucnost zlocina, neka vrsta primitivne hajke i lova na drugog i drukcijeg. Ako Srbi dobivaju u ratu, a “rat je gomilanje mrtvih” (Canetti), onda narasta i “ideja gomile” i postaje dominantna sila u drustvu. Oni narodi koji su skloni gradnji nisu ratoborni. Canetti veli da su se Egipcani bavili piramidama, a ne osvajanjima. Svetlana Slapsak, publicistica i teoreticarka knjizevnosti, kaze kako se iz te Cosiceve “paradoksalne misli” da Srbi gube u miru ono sto dobiju ratom, misli bez ikakve teorijske podloge, “moze zakljuciti da rat za Srbiju vise vredi, sto jeste simptom agresivnog nacionalizma”.15 Osobno mislim da je tom mudroserinom Cosic ocrnio vlastiti narod i kukavicki mu poturio temu samosazaljenja i prokletstva (proklet da je svijet koji Srbima uzima ono sto su dobili ratom). Ta laz ohrabruje da se ponovno ide u rat, a istodobno trazi opravdanje za sve izgubljene i uzaludne srpske ratove. Staro je pravilo da nitko ne moze ogaditi naciju kao nacionalisti. U knjizi Vidosava Stevanovica nalazimo podatak da je Srbija u modernoj povijesti vodila trinaest ratova od kojih barem devet posve nepotrebno. Ali i “opet ce ako bude srece” Srbi ratovati, jer nacionalni pjesnik i prorok ne gudi uzalud: Ceracemo se jos Ne gudi uzalud na zicu nedovrsenog rata. Dakle, jos “jedan traljav, drljav i vrlo krvav rat za dovrsavanje nedovrsene istorije – jos jedna ostvarena zivotna ceznja, jos jedno ostvareno zivotno delo Dobrice Cosica – jedan staracki rat, u koji ce bestidno biti odasiljani mladi ljudi, doprinece da se samounizenje, pa mozda i samounistenje Srbije obavi besprekorno i neopozivo. A da stvar bude jos gora – ne odjednom, vec na mucne i krvave rate.”17 Gedzo i Vozd “Dok su mnogim intelektualcima sirom otvorena vrata Milosevicevog kabineta, Cosic se nije sa njim sastajao sve do pocetka 1990. godine”, tako pise Gedzin Eckermann u vec spomenutoj knjizi Lovljenje vetra. Moram priznati da sam mislio kako su vrata Miloseviceva kabineta bila zatvorena za intelektualce, a sirom otvorena za njegove pajdase: Kundaka, Sokolovica, Badzu, Bulatovica, Stanisica, Vucelica, Stojiljkovica, Arkana i dr., ali, evo, Eckermann mi otvara oci. Dakle, ondje se divanilo, vrata su bila sirom otvorena za srpsku inteligenciju, jedino je njezin najvideniji predstavnik, nesretni Dobrica Cosic, morao cekati gotovo tri godine da ga Vozd primi i da konacno ude na sirom otvorena vrata, premda se on prvi preporucio, a zadnji dospio na taj orijentalni divan na kome se, ocito, krojila povijest, u harmoniji i sprezi srpske inteligencije i Vozda. Ali, ne berimo brigu, najvideniji clan srpske intelektualne bande kasnije ce izbiti u prvi plan, jer je nezamislivo da se bez njega moze obaviti bilo kakvo nevaljalstvo; on je neizbjezan u svemu sto je necasno. Publicist Stanko Cerovic tocno je rekao da s Dobricom Cosicem izlazi na vidjelo “truli korijen srpske kulture”. Rekoh malocas da se Dobrica prvi preporucio laskavim misljenjima o Slobodanu Milosevicu. To je posve normalno, jer on u krivim procjenama ne moze omanuti. Naravno, kasnije ce (kad dode pogodan cas) svoje izjave demantirati, kao sto je to uvijek cinio. On svoje greske i zablude ponavlja, ali to nikome ne smeta; stovise, to je postalo simpaticno i trazeno. Da je covjek otresit i pronicav ne bi ga nikad tako zdusno prihvatili, niti bi u takvoga ista ulozili, osim sto bi mu na svakom koraku podmetali nogu. Ali kako je mutljavina, onda se tu veselo ulagalo. Kako je lazac, onda mu se vjerovalo. U svojoj britkoj analizi Gedzina lika, Stanko Cerovic veli: “Postoji javni i tajni Cosic. Javni je banalan, tajni smijesan. Ali, banalno i smijesno se uzdizu do tragicnog – ili do tragicne groteske – kad se sruce kao smrtna presuda na cio narod. Javni je pisac, tajni politicar. U knjigama i svim javnim nastupima, Cosic je frazerski humanista, sav od tolerancije, demokratije, poniznosti, ljubavi i pozrtvovanja za bliznje. To se zove hipokrizija. U politici je samoljubivi intrigant koji barata ljudima i narodima kao krpama. To se zove podlost.” (Monitor, 26. lipnja 1992.) U talijanskom listu Il Tempo od 27. srpnja 1989. godine, novinar Giorgio Torcia donio je na trecoj stranici intervju s Dobricom Cosicem. Naravno, Gedza je opet pricao o demokraciji, toleranciji, humanizmu – o svemu onome iz svoga repertoara hipokrizije. O Milosevicu je rekao da ga osobno ne poznaje; dakle, tocno je da jos nije bio stupio na sirom otvorena vrata Miloseviceva kabineta, ali iz talijanskih novina dosao je rukoljub: “Klanjam se Vasa Visosti, evo mene, evo mene na Vasa sirom otvorena vrata, klanjam se ponizno i pocujte sto sam o Vasoj Visosti rekao Talijanima, a to ce procitati i nasi smrtni neprijatelji u Vatikanu!” I doista, Dobrica je opet zapjenio kao ono svojedobno “biti Titov, titovski misliti”, pa je o Milosevicu rekao: “Mlad je, hrabar, odlucan, inteligentan. Dobro govori. Ima izuzetnu sposobnost komunikacije s masama. On je nesumnjivo najpopularnija licnost koju je srpski narod imao u XX. veku.”  Kad tako zbori “veliki Srbin”, “otac nacije”, akademik, narodni knjizevnik, sto drugo preostaje njegovim malim obicnim sunarodnjacima nego slijediti “najpopularniju licnost koju je srpski narod imao u XX. veku”, te ginuti i ratovati za nju, to prije sto se vec zbio Gazimestan, na Vidovdan, lipnja 1989. godine, gdje je hodocastilo dva milijuna Srba i gdje je Vozd najavio da ce biti ratova, da oruzje nije utihnulo. Otada rat postaje opsesija i “kolektivna fantazija” ratobornog puka. Dobrica u istom broju lista Il Tempo prijeti Albancima i veli da “Cemo morati upotrebiti silu”, a onda stari podlac dodaje kako je to “bolan put koji u sebi nosi ogromne nesrece”. Jos je u toj novini baljezgao nesto o “talijanskoj Istri”, prostacki i povrsno, pa se oko toga digla galama, a potom se pocelo govoriti kako je novinar izokrenuo smisao Gedzinih rijeci i ucinio ga prizemnim. Onda se I Cosic oglasio u NIN-u od 10. rujna 1989. godine, otklonio je nedoumice i potvrdio da stoji iza svega sto je rekao: “Sustina objavljenog teksta je verna nasem razgovoru.” Ali kada sam, negdje u vrijeme ozujskih demonstracija 1991. godine i tenkova na ulicama, javno citirao njegovo divljenje Milosevicu, on je rekao: “Kovac laze i podmece.” Zasigurno se bio uplasio da ce demonstracije pomesti Milosevica, pa se vec bio spremio okriviti me za svoju izjavu. O tome sam nesto govorio u Borbi (3. travnja 1991.) kada mi je novinarka Vesna Roganovic postavila pitanje: “Ovih dana Vas je u stampi ne bas nezno ‘dohvatio' DobricaCosic. Rekao je da podmecete, jer ste napisali da je izjavio za Milosevica kako je to najpopularniji Srbin XX. stoleca. Da li zaista podmecete?” Evo dijela mog odgovora: “Cuo sam da me ‘otac nacije' negdje dokacio, zapravo mi je netko telefonski procitao to sto je izaslo u Politici, jer taj list iz higijenskih razloga vec tri godine ne uzimam u ruke. Ako sam dobro cuo, tamo je receno kako izricem ‘svakojake presude', te kako Cosic ne polemizira s neistomisljenicima i kako nema namjeru braniti se od mojih podmetanja. Ne vidim da sam izrekao bilo kakvu presudu ako sam napisao da je izjavio to sto je izjavio i nije lijepo od njega sto sad mene okrivljuje zbog svoje izjave. Nisam uopce osporavao njegovo pravo da tako misli, samo sam izrazio neslaganje i blagi prijekor sto se pisac takvog kalibra slabo snalazi u politickim procjenama. Mozda se Dobrica nije precizno izrazio kad je rekao da podmecem, mozda je tu trebalo da stoji predbacujem ili podsjecam, ali preciznost nije njegova jaca strana.” Onda sam naveo podatke iz lista Il Tempo, te iz NIN-a (broj 2019 od 10. rujna 1989., str. 66–67). Taj moj intervju u Borbi onda je bio dobro primljen samo od opozicije, dok su nacionalisti rezali na mene i slali mi poruke da sto jos trazim u Beogradu. Sada mi se cni da sam bio njezan i blag u svojoj samoobrani; danas bih zesce uzvratio da me netko tko je vec mnogo grijesio i komu sam podastro dokaze za grijehe, naziva lascem. Bijeda mita   Tada su, s kraja osamdesetih, ali i kasnije, srpski knjizevnici bili listom uz svoga Gedzu i svoga Vozda. Akademik i pjesnik-oficir Matija Beckovic dopunjava Cosicevo ulizivanje i veli kako je Vozd sacinjen od “dve svete srpske reci: Milos i Sloboda”. Milorad Pavic, autor Hazarskog recnika, pohitao je prije svih i pridruzio se radnicima, radnim organizacijama i partijskim komitetima koji su slali “telegrame podrske”20 Osmoj sjednici srpskih komunista 1987. godine na kojoj je Milosevic izveo puc i preuzeo vlast. Tri godine kasnije Pavic ide dalje, pa kao strucnjak za srpsku srednjovjekovnu povijest, u knjizi Hazari, ili obnova vizantijskog romana (BIGZ, Beograd, 1990.) dolazi do spoznaje da je “Milosevic Sveti Sava naseg vremena”, te da ce novi srpski svetac “zaustaviti zahuktali genocid nad pripadnicima civilizacije istocnog hriscanstva”. Godinu dana kasnije, u Politici od 13. rujna 1991., izjavio je da je “gospodin Milosevic prvi i poslednji politicar koji je usred antisrpski nastrojene komunisticke Jugoslavije ucinio nesto dobro i veliko za Srbiju. Svi znamo pod kako teskim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu. Ali ja ne vidim samo njega samog. Kao vladu srpskog naroda vidim i Raskovica i Babica, i Karadzica i Hadzica, i Jovica i Draskovica, i Seselja i Micunovica, i Kosutica i Paroskog, i tolike druge”.21 Kada je Milosevic izrucen Haskom tribunalu, Milorad Pavic, zvani Cici, okrenuo se protiv “Svetog Save naseg vremena”. I on, kao uzor mu Cosic, sutira mrtvog despota. Publicist Dragos Kalajic, nekoc vojni savjetnik u porazenoj Marticevoj Krajini i armiji, pisao je o Milosevicu ushiceno i s misticnim natruhama. Kosovsku noc iz 1987. godine u kojoj je Milosevic drhtao, nazvao je cinom velike inicijacije i novog iskustva, pripisao je banalnom partijskom potrcku “vizije o spoznaji istine”, pa mu je onda, nakon te historijske promocije na Kosovu, posvetio jedan panegirik u zagrebackom tjedniku Start pod naslovom Osmijeh koji grije. Tekst se zavrsava u maniri socrealistickoj, kako neki radnik grije prozeble ruke nad fotografijom Slobodana Milosevica na kojoj blista osmijeh novog vode. I miljenik beogradske carsije, Boba Selenic, nije smio zaostati u hvalama, pa je u NIN-u izjavio kako mu je “Milosevic vratio dostojanstvo”. Njega sam takoder javno citirao onda kad mu to vise nije pasalo, ili kad je vec promijenio misljenje, pa se i on razestio na mene. U maloprije spomenutom intervjuu u Borbi, morao sam i Selenicu odgovarati, jer me potkacio sto sam netocno tumacio njegovu ostroumnu misao kako se netko pojavljuje da mu vraca dostojanstvo. Novinarka mi je postavila pitanje: “I knjizevnik Slobodan Selenic je reagovao na vas tekst. O cemu se tu radi?” Rekao sam: “Selenic nije imao potrebu dokazivati ono sto sam ja vec iznio. Htio je da me opovrgne, a samo je stvari prosirio i objelodanio i ono sto nisam kanio spominjati. Dakle, ja sam rekao da je on izjavio kako mu je Milosevic vratio dostojanstvo, a on je donio dio tog intervjua iz NIN-a i objavio ga nedavno u Borbi kako bi dokazao da je to sto sam rekao neistinito. On me tu ispravio, ali samo utoliko sto je rekao da to dostojanstvo nije njemu osobno vratio, vec da takvo misljenje vlada u svijesti srpskog puka…” Sa Selenicem sam uvijek imao korektne odnose i nuznu distancu, a kasnije mi je priznao da sam bio u pravu, te da se ta nistarija Milosevic nije smjela uzdizati do mita. Ali, Selenic je ugradio barem jedan kamencic u taj mit. Hrast kojega obaraju Na sirom otvorena vrata Miloseviceva kabineta, na koja su hrlili i hodocastili srpski intelektualci (slikari Mica i Ljuba Popovic poklanjali su mu monografije, Olja Ivanjicki raspacavala je njegove portrete, pjesnici su mu pjevali ode i “himne na ledini” o tomu kako “pristize lep i mlad govornik”, a zlacane zrake sunca pale mu “nakostresenu kosu”), napokon je uveden i poklonik Vozdov Dobrica Cosic, a uvela ga je famozna Klara Mandic, zubarica i pomajka stanovitog Dragana kapetana, “ratnika za srpsku stvar” i ratnog profitera, nekoc “devojka”3 filozofa Tadic Ljubomira, marksistickog “mislioca”. Taj ishlapjeli filozof hvali se (Politika, 28. prosinca 2001.) kako je jos prije cetvrt stoljeca nazvao Dobricu Cosica “Piscem” i to se uz Gedzu zalijepilo. Evo kako “umna glava” pise: “Pre vise od cetvrt veka nazvao sam ga ‘Pisac' i taj genericki pojam otada prihvatise mnogi njegovi prijatelji”. U Pravopisnim pravilima srpskoga jezika, u odjeljku interpunkcije, u jednom clanku o uporabi navodnika stoji da “kad se zeli istaci da se neke rijeci kazuju u sumnji ili podrugljivo, s ironijom, i kada necemu hoce da se dade suprotan smisao, onda se one takoder stavljaju medu navodnike”. Nadalje se veli u Pravopisu “da navodnike ne treba pisati kad je u tekstu veliko slovo dovoljan znak o cemu je rijec”. Kad ja pisem o Tadicu, pod navodnike stavljam “mislilac” i “umna glava”, jer je to podrugljivo i s ironijom, zelim tome dati suprotan smisao, ali pod navodnike ne stavljam filozof, jer je to njegovo zanimanje, ma kakav filozof bio. Mozda on hoce reci da je “Pisac” stavio pod navodnike i pise ga s velikim slovom zato sto mu je to nadimak, a potom filozofski kaze da je to “genericki pojam”, sto bi valjda trebalo znaciti da je to pisac posebne sorte, necuvena roda, da mu je to prirodeno, jer je bogomdani “Pisac” kojega je tako marksist krstio. (Genus, generis – rod, vrsta, porod, pleme, koljeno, podrijetlo, porodica24). Ako mu je dao nadimak Pisac, ako je on Pisac njihova plemena, ako ga od milja zovu Pisac, nije bilo potrebno stavljati ga pod navodnike; svaki bi pakosnik mogao tumaciti kako ti navodnici potenciraju nesto dvojbeno, jer filozof je to, tko zna na sto cilja, jos prefrigani marksist, premda ja takvo so ne mislim, jer znam koliko je nareceni filozof fasciniran Gedzom. Ali da vidimo kako je Tadic Ljubomir, “crveni voda” studentskih gibanja iz 1968. godine (sjecamo ga se na nekom balkonu s bijelim turbanom na glavi), dosao do toga da Dobrici Cosicu nadjene ime “Pisac”. To mu nije bilo tesko, jer “ime ishodi iz dela”, veli srpski akademik “crnogorskog porekla”. Dakle, prema spoznaji akademikovoj, Cosic je napisao “antologijski roman Daleko je sunce”, pa iz toga proizlazi da ga je napisao pisac, a onda je dijalekticar gramaticki intervenirao i stavio veliko P kako bi nam sugerirao da to nije samo zanimanje nego i osobnost, te da to nije napisao pisac nego “Pisac” koji jos otada, otkad mu je marksist nadjenuo to ime, uspravno hoda. Da tocno navedemo kako to filozof veli: “Tada je otpoceo uspravni hod Dobrice Cosica i tinjanje njegovog knjizevnog talenta.” Iz ovoga ispada da je on prvo napisao “antologijski roman”, a onda je njegov talent poceo tinjati kao zapretana vatra. Znaci, “cetvrt veka” Dobrica Cosic uspravno hoda, a za to vrijeme, dok uspravno hoda, njegov talent tinja. Neka sam filozof odluci sto podrazumijeva pod tim tinjati.25 Mozda ima neko novo znacenje te rijeci. U tekstu kojim cestita rodendan autoru Deoba, ciji talent valjda jos tinja, filozof vise puta inzistira na tome da Cosic “uspravno hoda” ili “grede uspravno”, kako na drugom mjestu veli stilist Tadic, valjda stoga da se ne bi ponavljao. Cudi me kako nije, kao znalac srpskoga jezika, sto smo vidjeli po uporabi glagola tinjati, nanizao jos sinonima glede Cosiceva uspravnog hoda, jer je za Hrast (kako ga filozof vidi i dozivljava), nekako malo da takav Hrast samo “hoda uspravno” i “grede uspravno”, kad je mogao jos da jezdi uspravno, gazi uspravno, koraca uspravno, putuje uspravno, krece se uspravno, ide uspravno, grabi uspravno, tabana uspravno, krstari uspravno, ceplje uspravno, klisara uspravno, gevelja uspravno, brodi uspravno, zloputi uspravno, itd. Ali bojim se da vec zanovijetam oko jezika, finese u prigodnoj zdravici nisu vazne, dovoljno je Hrastu samo cestitati rodendan, odguditi “na mnogaja ljeta”, pa se filozofu pridruzio i Vojislav Kostunica, Cosicev miljenik i sljednik, u tom casu predsjednik SR Jugoslavije koja se tako vise ne zove, a trenutacno srpski premijer, te je i on jadan srocio cestitku, najpoeticnije sto je znao i umio. Seseljev prijedlog samoubojstva U trenutku kada je Cosic mislio da ulazi u vjecnost, Milosevic je znao da je to kraj legende Vratimo se sada krvnoj i duhovnoj vezi Cosica i Milosevica. Eto, znamo da ih je pokojna Klara spojila; otada je vlast u Srbiji u rukama Milosevica, premda se o sudbini Srba odlucuje u domu Cosicevih, tako barem Eckermann veli. On ce reci kako pluralizam buja, “nicu heterogene partije suprotstavljenih programa, sa ljudima malo poznatim sirokoj javnosti”, a pravi tipovi Gedza i Ðido suzdrzani su i nezainteresirani. Medutim, Eckermann laze. Sam D. C. veli u svojim zapisima (Vecernje novosti, 15. travnja 2002.) da je imao srecu da s Jovanom Raskovicem osnuje SDS i napise program stranke, da s Karadzicem danonocno radi na utemeljenju SDS-a u Bosni i Hercegovini, da pise peticije Srbima s Kosova itd. Ovako se hvali: “Moje ilegalno ime za Srbe na Kosovu bilo je ‘Deda'. Cak su me i moji vrsnjaci i starci zvali Deda.” Ako nista drugo, Deda je ilegalno sudjelovao u “pluralizmu koji buja”. Uz to, njegova supruga Bozica jednom je rekla da su sve partije nastale u njihovoj kuci, ne samo one doma nego i izvan Srbijice. Gospoda Bozica to je izjavila tek da se zna da je bez njezina utjecajnog supruga nezamisliv politicki zivot Srbije i ostalih “srpskih zemalja”, kako je tada bilo pozeljno govoriti. Onda, u vili Cosicevih na Dedinju sve zapocinje, kako marksizam i antititoizam, tako i pluralizam. I doista, vec s pocetka devedesetih, kroz tu su kucu prosle sve “slavne” srpske povijesne licnosti i vojskovode, od Raskovica, Karadzica, Koljevica, vojvode Vucurovica, Martica, do Djenerala Mladica, Plavsicke i najutjecajnijeg Srbina Ekmecica, koji je zastupao stajaliste da za ideju Velike Srbije nije preskupo planirati oko milijun mrtvih Srba. Vampiri srpske politike Prvi duzi razgovor s Milosevicem Cosic je imao negdje u proljece 1990., tako stoji u Ðukicevoj knjizi, pa je nesto od toga unio u svoj Dnevnik, povremeno cak i kriticki, to je ona kritika sa simpatijama, ali su dojmovi bili povoljni, kao i onda dok ga nije poznavao. Jos jednom se uvjerio da je Milosevis inteligentan i covjek jake politicke volje. To je samo floskula, jer nitko nema, pa ni Cosic, nijednoga dokaza o toj inteligenciji, cak i da je njezin laboratorijski kvocijent visok. Ta inteligencija koja zanemaruje “emocionalnu inteligenciju” o kojoj je Daniel Goleman napisao opseznu studiju, moze biti samo “karikatura intelektualca”. Tipa s niskom razinom emocionalne inteligencije karakterizira ambicioznost, ustrajnost, tvrdokornost, agresivnost, izrazena “volja za moc” i svojstvo da ga ne muce pitanja o sebi samome. Goleman veli da takav tip “voli oko sebe gledati svisoka, sitnicav je i inhibiran, osjeca nelagodu u vezi sa spolnoscu i senzualnim iskustvima, bezizrazajan je i otuden, emocionalno prazan i hladan”. Zar to nije Milosevicev psiholoski portret? Ali Cosic ga vidi drukcije i u svom Dnevniku zapisuje: “To je prvi srpski komunista koji ima modernu koncepciju ekonomije, komunikacije i razvoja.” Ima li sada smisla rusiti prorokove vizije, kad svatko moze vidjeti gdje se djenula ta moderna gospodarska koncepcija. O razvoju Srbije vise ne moraju govoriti strucnjaci, jer o razvoju se nema sto reci; “moderna koncepcija ekonomije” dovela je Srbiju na dno. Jedina Miloseviceva komunikacija bila je rat. O cemu to onda bulazni “Pisac”? Sve su njegove nebuloze te vrste, ali svejedno – to njemu ne moze nauditi. Nema pogreske, nema banalnosti koja mu moze nauditi. Nitko mu za gluposti nece prigovoriti; stovise, njegov ce ga zatucani soj uvijek podrzati i reci: “Ako Gedza kaze da je Vozd inteligentan, da ima veliku volju, onda se tu nema sta misliti, ima svi da ginemo za Vozda!” I kad sve to tako stoji u Srbijici, nije nikakvo cudo sto njezini gradani nepogresivo biraju najgore. Rekli smo da je “Pisca” u Milosevicevu rezidenciju uvela pokojna Klara, ali otada se Gedza sam snalazio u dvorima, pa je tako zapocelo razdoblje medusobnog uvazavanja; jedan drugome su rekli da se postuju, tako Eckermann biljezi. Pa ipak, barem kad je javnost u pitanju, Milosevic je bio oprezan i suzdrzan, nije se javno razbacivao pohvalama, niti je Gedzu usporedivao s kakvom znamenitom licnoscu, dok je “Pisac”, brzoplet kao i uvijek, negdje u to vrijeme srdacnih odnosaja, dometnuo onoj da je Milosevic najpopularniji Srbin XX. stoljeca, jos jednu, nesto precizniju natuknicu: “Milosevic je uz Nikolu Pasica 29 najznacajniji srpski politicar.” Ako znamo da je Nikola Pasic Cosicev politicki uzor, onda je to bio kompliment od srca, jer Milosevic je tada vec uvelike zagazio u rat i krenuo koracima legendarnog Baje. Cosic je pogodio: Milosevic je doista bio ne samo najpopularniji nego u Srba najomiljeniji, zapravo obozavani politicar, a u svijetu, uz Karadzica, najpoznatiji Srbin XX. stoljeca. Ta se slava prelila i u XXI. stoljece, bez obzira na ishod sudenja za zlocine protiv covjecnosti i genocid. Osobno mi je blisko to da je Milosevic novi Pasic, jer je i on trgovac leseva na veliko i na malo, kako je to Krleza lijepo rekao za Baju. U knjizi Lovljenje vetra Ðukic kaze da je Milosevic odmah poceo nagovarati “oca nacije” da se prihvati neke duznosti u drzavi. U jednom trenutku je rekao: “Ucite nas kakva treba da bude demokratija!“ Ali Dobrica Cosic, “inzinjer ljudskih dusa”, koji je portretirao mnoge likove u svojim romanima, nije mogao osjetiti onu seljacku zaoku priprostog a tada mocnog Vozda koji se zajebava ne samo s uciteljem demokracije nego i s demokracijom, jer mu nije bilo stalo ni do ucitelja ni do demokracije, sto se pokazalo tocnim samo godinu dana kasnije kada ga je najurio s mjesta predsjednika drzave. Srpski komediograf Dusan Kovacevic veli: “Dobrica ga je opsluzio, a onda ga je ovaj isterao. Bukvalno ga je najurio. Mlad je covek najurio dedu. To se u srpskom narodu ne prasta.” Ali o tome cemo kasnije, jer to je najtuznija stranica Gedzina zivota; trenutak kad romanopisac prelazi u romanesknu licnost. Ta je farsa dostojna darovitog Nusiceva nasljednika Dusana Kovacevica. Cosicev odani covjek, njegov medij, Jovan Raskovic, cija kcerka kaze da je presvisnuo od tuge, rekao je, prema pisanju banjaluckog Reportera, da je “Cosic ostao lojalan Milosevicu u duhovnom smislu”. Ima li ista poraznije za knjizevnu bransu, za ljudsko dostojanstvo, za pamet, nego biti u duhovnom smislu lojalan diktatoru, masovnom ubojici kojemu se sudi za zlocine protiv covjecnosti i za genocid. Dobrica Cosic duhom je ostao lojalan Slobodanu Milosevicu, to kaze vjerni prijatelj Cosicev, onaj koji ga je izbliza znao, sto bi posvuda bilo sasvim dovoljno da se tako bijedna figura, lojalna ratnom zlocincu, smjesti u fusnotu povijesti kao negativna cinjenica, kao sramota jednog naroda, ali u tom narodu stvari su drukcije i definitivno naopake. U tome narodu profesori Pravnog fakulteta, akademici, knjizevnici, slikari i dr. prave Odbor za zastitu zlocinackog djela Radovana Karadzica. Takvo moralno posrnuce nije vise pojedinacna prica; vec bi se moglo govoriti o kolektivnoj bijedi… Pise: Mirko Kovac *** Povratak demobilisanog oca nacije MONITOR, 20. oktobar 2005. Bio bih sretan kad bih bio samo u knjizarama", vajkao se srpski akademik Dobrica Cosic. Da je ostao u knjizarama mnogi koje je Cosiceva ideologija otjerala u smrt bili bi i danas tu. Ali, akademik se, sto tajno sto javno, latio prekrajanja granica i gradnje velike Srbije koja je Balkan uvela u pakao devedesetih.    Bio je mocan, uticajan, znacajan i povjerljiv covjek prvo komunistickog rezima, kojeg su simbolizovali Tito i Rankovic. Sve do razlaza. Potom: memorandumovac, Milosevicev duhovni otac koji je davao pogonsko gorimo vozdovim i Karadicevim tenkovima na velikosrpskom osvajackom putu. Na kraju, kada se golim okom vidio Milosevicev kraj, potpisao je pristupnicu Otpora.    Cosic nikad nije rekao ko ga je i sto kocilo da ostane u knjizarama, na srecu svog i susjednih naroda. Ali, to izbija iz podteksta: iz pozicije vodeceg nacionalnog autoriteta on se i dalje zrtvuje za svesrpsku stvar. Kako veli: "Opet nas velike sile diktatima i ucenama uteruju u 'srecnu buducnost' koju su one projektovale". Pa je velicina koja vodi racuna kada ce istupiti u javnosti, odlucila da "nastupi" bas sada.    Cosic je izabrao voljenu Politiku i prije neki dan u intervujuu saopstio svijetu da se srpski narod nasao u "stanju nagle uvecane neizvjesnosti" i da cak ni on, vizionar, vise "ne moze ni da nasluti sta ce Evropa i svet biti posle 50 godina, a sta ce biti sa Srbima, sumnjam da i Bog zna".    Opet je "srpsko pitanje" u centru paznje. Opet jedino srpski narod nema svoju drzavu, kao u vrijeme kad je sa grupom istomisljenika akademika stvarao Memorandum SANU, u javnosti plasiran oktobra 1986, inicijalni akt kojim je prakticno pocela jugoslovenska drama. Drama strasnih pogibijama, nezamislivih zlocina, stradanja civila, cijim se akterima danas sudi u Hagu.    Cosic ponovo aktivira staru nacionalisticku tezu da srpski narod ne ceka spokojna buducnost sve dok Srbija ne ostvari svoj nacionalni interes - dok ne utvrdi i prosiri svoje granice.    Srpsko nacionalno pitanje Cosic godinama sagledava iskljucivo kao teritorijalno pitanje: "Srbi su raspadom Jugoslavije primorani da pronadu drzavno-politicku formu resenja svog nacionalnog pitanja. Ja je sada vidim u federaciji srpskih zemalja. U tu federaciju treba da udu ne 'svi Srbi', nego srpske etnicke oblasti" (Cosiceva knjiga Promene, izdanje novosadskog Dnevnika, 1992).    Cosic vise ne vergla svoju omiljenu nacionalisticku floskulu da Srbija dobija u ratu a gubi u miru. Vec propalu ratnu viziju "Svi Srbi (odnosno teritorije) u jednoj drzavi" 90-ih, smjesta u siri tragicni kontekst: "Devedesetih godina zbivao se posljednji ili pretposljednji cin srpske tragedije zasnovane u Prvom svetskom ratu, krvlju dopisane u Drugom svetskom ratu i zabludama potvrdene u titoizmu".    Poslije svega sto se dogodilo, poslije presuda za ratni zlocin u Hagu, Cosic hladno cijedi da proces "dovrsetka razbijanja Jugoslavije nije uzrokovan toliko pogresnom politikom tadasnjeg srpskog rezima, koliko energijama nacionalisticko-separatistickih ideologija i stavom Njemacke i EZ da joj Jugoslavija vise nije korisna".    To sto je sam, u pismu kongresu srpskih intelektalaca u Sarajevu (1992), sedam dana uoci rata koji je poveo Karadzic, porucivao: "Moramo se sto pre razdeliti i razgraniciti" za njega nije nacionalizam i "drzavoboracka teznja", ali ono sto su radili Slovenci i Hrvati jeste. Cudnog akademika, jadi ga ne ubili!    Sto je sad problem? Srbija vise ne moze da ratuje, Crna Gora se bori da izade iz "bratskog zagrljaja", a Kosovo da stekne nezavisnost uz pomoc svijeta. Cosic kuka kao sinja kukavica: "Uvodenjem vazalstva i protektoratskog stanja ne stvara se slobodna i demokratska Evropa, nego se stvara totalitarna zajednica".    Pisac sa neutoljivim nacionalnim ambicijama zagovara podjelu Kosova i unitarizaciju SCG. Zlatosuto se poziva na principe kada brani svoju stvar: "Bez uvazavanja slobodne politicke volje gradana i vlastitih potencijala zemlje i naroda, ne nastaje demokratska civilizacija". Bas tako. Ali, to vazi za sve, ne samo za Srbe.    "Briselski komesari su nas bombardovali i smestili u drzavni provizorijum u kojem se raspinje i grca narod Srbije i Crne Gore. A prete nam i novim 'integracionim' asocijacijama rasturajuci Republiku Srpsku i primoravajuci Srbe da zive u logoru 'multietnickog Kosova' sa svojim ubicama", slika tamnim bojama Cosic svoje katastroficne vizije.    To sto govori o "narodu SCG" znak je da veliki humanista i demokrata i dalje negira crnogorsku naciju. Pa, otuda, za njega nije protivurjecnost da je "pristalica Evrope - saveza drzava nacija" a da Crnogorcima osporava i naciju i pravo na samostalnu drzavu!               Srpski akademik - velikosrpski ratnik za mede i granice misljenja je da Srbi treba da smognu snage i svojom pamecu, bez uplitanja briselskih komesara, sto prije urede svoju drzavu. "A smatram razumnom samo onu nacionalnu politiku kojom se sa grabace Srbije zbacaju tereti koji joj slamaju kicmu".    Sta je pisac "svjestan tragedijskog oblika" zelio da kaze?    Odgovor je lako naci u njegovim knjigama. Uostalom, to je on vec nekome i savjetovao kad je izbjegao da se decidno izjasni o posledicama idelogije satkane u Memorandumu i Cosicevim sabranim djelima.                Zloupotreba kosovskih Srba    Kada je rec o Srbima sa Kosova, oni su bili instrumentalizovani od pocetka osamdesetih godina kada je, nakon albanskih demonstracija 1981. otvorena, bolje reci, dimanizirana jugoslovenska kriza. Srpski nacionalisti instrumentalizovali su kosovske Srbe, ne da bi resavali kosovsko pitanje, vec da bi otvorili srpsko pitanje u Jugoslaviji. Vec tada je grupa oko Dobrice Cosica zagovarala politiku podele Kosova. Od tada datira zloupotreba kosovskih Srba, pre svega kroz propagandu o genocidu nad Srbima na Kosovu. Ta teza bila je zastupljena i u Memorandumu.    Cosic je o buducnosti Kosova govorio i na sastanku sinoda Srpske pravoslavne crkve 6. novembra 1998. godine. Njegova polazna pozicija bila je da je "Kosovo izgubljeno kao teritorija i da se treba boriti za ocuvanje hriscanskih spomenika i preostalih srpskih enklava". Osim toga, izneo je da "granicne opstine, sa srpskim zivljem, treba pripojiti njihovoj matici, gde su nekad i bile". Njegova tumacenja ratova u poslednjoj deceniji proslog veka svodi se na pravljenje nove srpske drzava koja bi se pomerila na severozapad. Cosic kaze: "Nastaje period teritorijalno-etnickog prekomponovanja i konsolidovanja balkanskog prostora, vreme prinudnog prilagodavanja koje cemo morati da prihvatimo kao zivotnu realnost. Epohalne promene dovele su srpski narod u polozaj da se zgusne na teritoriji na kojoj moze da zivi, koju moze civilizacijski da pokrije i odakle nikome nije neprijatelj. I u ovoj nesreci rada se nesto korisno, a to je etnicko smirivanje ovog prostora. Srpski narod se integrise i homogenizuje: sabija i zaokruzuje svoj zivotni prostor koji dobija etnicke granice. Ta promenas je uslovljena stvaranjem nove nacionalne drzave, sa teritorijom koja samo za agresore moze biti sporna. Dakle, primorani smo da stvaramo drzavu po sopstvenoj meri i snazi".    Srpski nacionalisti, posebno oni oko SPC i Dobrice Cosica, sprovode politiku na Kosovu koja kao konacno resenje vidi podelu Kosova. (Sonja Biserko, Izbjeglice - zrtve etnickog inzenjeringa, Helsinsi odbor za ljudska prava u Srbiji, 2004.) Nastasja RADOVIC *** Intervju: AKADEMIK LJUBOMIR TADIC: Stranacki sporovi ugrozavaju Srbiju Dnevnik, 11. decembar 2005. - Kohabitacija predsednika i premijera Srbije mora biti nastavljena, pre svega zbog Kosova i Metohije, a stranacke stvari moraju biti stavljene u stranu u interesu drzave i njenog opstanka. Boris Tadic i Vojislav Kostunica vec su nastavili saradnju organizovavsi pregovaracki tim, jer se drzava ne sme zanemariti i dovoditi u pitanje zbog stranackih sporova. Njihova saradnja bice nastavljena kroz sva pitanja koja su otvorena pred Srbijom -izjavio je za “Dnevnik” akademik Ljubomir Tadic, otac predsednika Srbije. l Da li je dobar plan za juznu pokrajinu s kojim drzava ulazi u pregovaracki proces “vise od autonomije, manje od nezavisnosti”? - To je jedino sto danas moze da se kaze da je realno, ako Albanci uopste zele da pregovaraju i odustanu od unapred zauzetog stava o nezavisnom Kosovu. Bio bi to strasan presedan kada bi se preko SB UN organizovalo nezavisno Kosovo. Mozda ono sto se eufemisticki zove medjunarodna zajednica, a u stvari su velike sile, misli da nece dovesti u pitanje polozaj Baskije u Spaniji, Korzike u Francuskoj, Severne Irske u Velikoj Britaniji ili Flamanaca i Valonaca u Belgiji. Da li oni misle da ih mogu lako pacifizirati, a za Balkan primeniti nastroziji kriterijum, koji bi bio vise kaznjavanje, nego trajno resenje? Ako nema moralnog resenja, svaka rana ce se otvoriti kad tad, jos zesce. lA formiranje dva entiteta, srpskog i albanskog? - To je najbolje i najoptimalnije resenje, jer se mora voditi racuna o ostalom srpskom i nealbanskom stanovnistvu, kao i onima koji zele da se vrate, da dobiju politicku i ljudsku sigurnost, a da pritom i Albanci ostvare svoja prava koja im pripadaju kao vecinskom narodu na Kosovu i Metohiji. To je put da se ne uvede princip diskriminacije ni za jednu stranu, ali i ne menjaju granice. U protivnom bi bila katastrofalno narusena bezbednost i stabilnost regiona. l U ovim bitnim momentima za Srbiju DS se odlucila na bojkot Skupstine Srbije. Podrzavate li Vi takvu odluku? - Moram da priznam da mi nije potpuno jasna pozadina toga cina. Krivo mi je sto se u ovim trenucima pribegava takvom resenju i nisam siguran da je bojkot ispravno resenje. Pritom ne mogu da kazem ni da je prisustvo u Skupstini bolje, jer je bilo niz zloupotreba, sudovi se ne oglasavaju, narod je zahvatila politicka letargija i sve je zapravo poremeceno na politickoj sceni. Vlada spremna da isporuci Mladica l Kako komentarisete hapsenje haskog begunca Ante Gotovine? - Ono je u Hrvatskoj izazvalo reakcije proustaskih elemenata koji su na njegovoj strani, ali i naroda koji misli da je on heroj, a ne ratni zlocinac, kao sto i dobar deo kod nas to isto misli o Ratku Mladicu i Radovanu Karadzicu. Sa hapsenjem Gotovine ce pritisak medjunarodne zajednice na Srbiju biti jos veci, ako moze da bude veci. Ne znam sta da se radi ako Mladic i Karadzic nisu u Srbiji ili Bosni. l A da li bi Vlada Srbije da zna gde je Mladic bila spremna da ga isporuci Hagu? - Verujem da bi ga izrucili. Drugog izlaza ni nema, jer je pritisak strasan. l Analiticari procenjuju da demokratama zbog tog poteza pada rejting, vise DS-u, manje predsedniku Tadicu? - Podizanje i opadanje rejtinga je promenjljiva stvar i zavisi od trenutnih utisaka javnosti. Ako rejting i opada, DS ce ga vratiti ako ima jasnu, cvrstu i, sto bi se reklo modernim jezikom, transparentnu politiku. Naravno politiku koju ce gradjani prepoznati da je u njihovom interesu i interesu zemlje. Radikali ce uvek dobijati na patriotskoj ekstazi i demagogiji koja ih nista ne kosta, ali slabi poziciju drzave. l Uz kosmetski, pred Srbijom se sa najavljenim crnogorskim referendumom otvara u 2006. godini i problem drzavne zajednice, odnosno razresenje odnosa sa Crnom Gorom. Kako gledate na izvestaj Venecijanske komisije? - On ne uliva drzavljanima Crne Gore u Srbiji veliku nadu u fer ishod eventualnog referenduma. Njime je napravljena diskriminacija drzavljana Crne Gore koji zive u Srbiji, u korist secesionisticke politike Mila Djukanovica i njegovih prijatelja. Ali, njihov uspeh u naumu da razbiju zajednicku drzavu time jos nije zagarantovan, zbog toga sto je potrebno da se za nezavisnost izjasni 50 posto plus jedan od upisanih u biracki spisak. Djukanovic to nije uspeo da preskoci ni na predsednickim izborima, pa je menjao izborni zakon da bi njegov kandidat mogao da prodje i Crna Gora uopste izabre predsednika. Pritom sa ovakvom strukturtom stanovnistva u Crnoj Gori, on ne moze da postigne rezultat koji bi ih odveo u nezavisnost. Ali uz sve to neophodna je stroga medjunarodna kontrola referenduma, da ne bi krali glasove i vlast vrsila pritisak na gradjane, cemu je vicna. l Hocete li Vi kao lider Pokreta za ocuvanje zajednicke drzave pozvati na bojkot referenduma, obzirom da niste dobili pravo glasa, sto je bio prevashodan zahtev crnogorskih drzavljana u Srbiji? - O daljim potezima moram se dogovoriti sa svojim najblizim saradnicima, a predstoje i konsultacije sa crnogorskim opozicionim strankama, sa kojima smo u stalnom kontaktu. Jedini je problem sto opoziciju u Crnoj Gori stranacki interesi udaljuju od cilja, a to je ocuvanje zajednicke drzave. Svaka bi zelela vodecu ulogu, a tu je i liderska sujeta najprisutnija, nazalost kod SNP. Dragan Milivojevic