Mene je jedan od prvih Tudjmanovih savjetnika zovnuo i obavijestio, odnosno rekao mi je: "Gospodine Zulfikarpasicu, ja imam moju nacionalnu duznost da Vas obavijestim sljedece: iako se ja ne slazem sa tim, ali, ja sam bio odredjen u delegaciju za pregovore sa Srbima i mi vec sada govorimo o mapama podjele Bosne i Hercegovine, nas predsjednik je za pregovore sa Srbima.

SABAH: Na tim sastancima je bila otvorena rasprava oko Bosne i Hercegovine i njene podjele...

A. Zulfikarpasic: Normalno. To smo mi svi znali i imali podatke o tome. To do naroda nije dolazilo. Dapace, bilo je i demantija kad se pregovaralo u Splitu, i kad su iza toga pitali Izetbegovica: "Da li ste Vi razgovarali o podjeli BiH?" On je rekao: "Ja nisam razgovarao". A u Splitu se razgovaralo o tome, to je cinjenica i ja sam za to znao a oni su javno demantirali da nisu. Ne ulazeci u to ja zelim da kazem da sam ja u to vrijeme bio k'o na iglama. Napustio sam bio SDA i onda sam pokusao napraviti sporazum koji je Izetbegovic odbio, mada je u pocetku pristao pa poslije odbio. Ako citate sada moj sporazum, on nije nista davao Srbima. Mi smo rekli: Mi zelimo sporazum na bazi sestorice. Dakle, na bazi svih sest republika. Ako jedna republika izadje stvara se nova situacija koju treba prodiskutirati, jer mi smo htjeli da kazemo da mi bez Hrvata i Slovenaca necemo praviti sporazum.

SABAH: Da li su taj sporazum podrzavli Slovenci i Hrvati?

A. Zulfikarpasic: Pazite, nama je bilo vazno da mi ne dodjemo u rat i da stvorimo sa onim narodom koji je odgovoran za to, odnosno da s njim napravimo sporazum da nas ne napadnu. Ja nisam bio za to da trazimo dozvolu od Hrvata za to nego da ih stavimo pred gotov cin i da kazemo mi sa Srbima necemo da ratujemo vidite mozemo se sporazumjeti, hajde da se sporazumijemo. Paralelno s tim ja sam razgovarao i sa ostalim politicarima. I to je onaj cuveni razgovor koji upravo sada izlazi na svjetlo dana, izmedju Slovenaca i Bosnjaka odnosno izmedju Pucnika, Bucana i mene o zajednickom nastupu Hrvatske, Slovenije i Bosne. Ja sam otisao u Ljubljanu i razgovarao, ustvari rekao sam im: "Vi hocete da se odvojite od Srbije, hocemo i mi, a hoce i Hrvati.

Ovo je cirkus sto rade ovi predsjednici i vas predsjednik Ivan Kucan, Izetbegovic i Tudjman i Milosevic to ne vodi nicemu oni i nece da se sporazume. Oni sada samo traze slabosti i pregovaraju s Evropom i dobijaju poene kao da su oni za neko jedinstvo, da su oni za neko rjesenje, a onda da nas jednog po jednog uniste. Sta mislite vi da mi napravimo jednu delegaciju koja bi bila sastavljena od Bosnajka, Hrvata i Slovenaca i da odemo Milosevicu da mu zvanicno kazemo - Ovaj cirkus sastajanja mi ne primamo. Mi sada od vas zahtijevamo da se formira konfederacija ili savez drzava". Savez drzava je bio nas cilj. Slovenci su odmah rekli: "Mi necemo da nemamo nas parlament nasu vojsku nasu drzavu". Ja sam rekao: "Odlicno, to je osnova bez koje nece ni Hrvati ni Bosanci, a ni Makedonci, a na kraju krajeva ni Srbija. Granice koje sada imamo ostaju".

Slovenci su rekli: "Mi prihvatamo, ali mi smo bili odlucili da u roku od nedjelju dana idemo van Jugoslavije, ali sada, mi cemo cekati jos tri mjeseca. Uzmite to Vi na sebe, da to zavrsite sa Alijom, (ipak Alija je bio izabrani predsjednik drzave), i sa Tudjmanom, Vi ste prijatelji sa njim a i mi smo. Mi cemo njemu to predloziti". Mi smo rekli: "Hocemo!" Ja sam bio duboko uvjeren da ce ovi jedva docekati. Ja sam se najavio Tudjmanu. Tudjman je mene primio. Otisao sam sa Muhamedom Filipovicem kod njega. Ustvari, bili smo kod Stipe Mesica i kod Tudjmana. Tudjman je odmah mene pitao sta kazu Slovenci.

Meni je bilo cudo, posto sam ja znao za njihove pregovore sa Slovencima. Ja sam bio uvjeren da oni dnevno telefonski razgovaraju i da oni potpuno znaju i da su upoznati sta rade. Medjutim, ocigledno da to oni nisu radili. Tudjman je sa velikim interesovanjem slusao kad sam ja govorio kakvi su planovi Slovenaca. On je meni rekao: "Ja necu ni jednoga dana izostati iza Slovenaca. Ako Slovenci izadju za nedjelju dana idem ja sutra-dan, napustam Jugoslaviju". Ja sam rekao: "Pazite, ima jedna ideja, da mi idemo zajedno, da mi stavimo Srbe pred gotov cin i da im kazemo Gospodo - mi vam dajemo dva dana vremena da se oformite i da pregovarate sa nama inace mi zajedno izlazimo iz Jugoslavije".

Mi bi ustvari napravili neku konfederaciju sa njima. Slovenci su bili u tome odusevljeni iz prostog razloga sto su oni sumnjali u to kako ce njih Evropa primiti ako sami izadju. I s pravom su mislili, ako sa Hrvatima i Bosancima izadjemo nas ce Evropa odmah priznati i reci nije to neki slovenacki hir. Meni je Bucan rekao otvoreno: "To je i za nas najpozitivnije, jer ce nas Evropa odmah prihvatiti i priznati, a sto nece pojedinacno". Tudjman je meni rekao: "Ja hocu, ali ja vam kazem da Alija nece na to pristati, jer Alija radi sve ono sto Milosevic od njega zahtijeva. Ja ne znam cime ga on ucjenjuje, ali znam da on radi ono sto Milosevic od njega trazi".

Ja sam bio na to malo uvrijedjen, s obzirom na moje iskustvo u vezi sa Sabicem. Oni su nama dali podatke da Sabic radi za KOS i da su imali svu dokumentaciju o tome, a kad je doslo do toga da to predaju, onda je Alija, doduse, intervenirao da to oni meni ne daju i oni mi rekli: "Mi to imamo, ali Vam ne mozemo dati, jer se jos nismo rastavili sa Jugoslavijom i ne mozemo Vam dati tu arhivu koju imamo u Zagrebu". Ja sam bio malo iritiran s tim, da vam otvoreno kazem, nisam htio da ucestvujem u jednoj takvoj ocjeni Izetbegovica. Kao da je on instrument srpske politike. Ja sam njega pitao: "Na osnovu cega Vi to mislite, da je Izetbegovic instrument srpske politike, imate li Vi neke dokaze za to?"

Tudjaman je rekao da nema dokaze, ali je rekao da oni imaju neke dokaze i argumente cime ga ucjenjuju. Ja sam rekao da to ne vjerujem i nisam htio da ucestvujem u takvoj ocjeni i ja sam dao znak Muhamedu Filipovicu da mi ne ucestvujemo u negativnoj ocjeni Izetbegovica od strane Tudjmana. Mi smo rekli: "Mi cemo to predloziti Izetbegovicu". Sutra je Filipovic otisao u Sarajevo. Ja sam mozda ucinio gresku sto nisam ja posao s njim. Nego sam ja njemu rekao: "Muhamede, molim te, izlozi sve ovo Aliji i upoznaj ga sa ovom inicijativom". Prosla su dva, tri dana, a ja nisam dobio od Filipovica nista. Ja Filipovica zovnem telefonom i kazem: "Sta je Muhamede, jesi li razgovarao?" On meni kaze da njegova, kcer koja je sef kabineta, ne daje mu sastanak. "Svaki dan je ja po tri puta nazovem. Ona mi kaze sutra prekosutra i ja evo nisam uspio stupiti u kontakt".

Ja sam mu rekao: "Mozes li ga zvati telefonom i reci da se radi o jednoj poruci od Slovenaca i Hrvata?" Nakon tri dana ja ga nazovem on mi kaze: "Ja sam razgovrao sa Alijom i on nece za to ni da cuje. On kaze da je to onda nas rat sa armijom. Ja mislim," - kaze Filipovic - "da on ne vjeruje ni tebi ni meni i da se on boji da ga mi ne uvucemo u jedan sukob sa Armijom, a on to nece ni za zivu glavu". Ja sam se dogovorio i sa Tudjmanom i sa Pucnikom da ih odma obavijesti. Oni su nam rekli: "Mi hocemo da znamo na cemu smo, mi smo spremni da vas cekamo. Ali, ako vi pristajete moramo odmah da radimo na tome, odnosno moramo da radimo na stvaranju pregovaracke ekipe". Ja sam rekao da ja ne insistiram i da ja ne moram biti u toj ekipi, ali, oni su rekli: "Ti moras posto je to manje vise tvoja inicijativa i ti svakako trebas da budes sa nama".

To meni nije bio nikakav uslov niti je to meni bilo vazno. Ja sam bio svjestan da je to vrlo vazan argument na osnovu koga mi mozemo reci Milosevicu i od njega zahtijevati ultimativno da pregovara na osnovu utvrdjenih ciljeva i sa ogranicenim vremenskim rokom. Mi nismo isli u detalje u razgovoru sa Pucnikom, ali smo bili svjesni da trebamo traziti i Evropsku Uniju kao trecu stranu koja bi bila supotpisnik ovoga sporazuma. Ustvari, ja sam rekao u zadnjoj fazi pregovora: "Mi trebamo imati predstavnike Evropske zajednice ili UN-a koji ce biti supotpisnici ili svjedoci ovoga sporazuma".

Vidite, Filipovic je to meni tako prenio, taj stav Izetbegovica. Ja do dana danasnjeg nisam to sto posto provjerio, sta je i kako Filipovic razgovarao sa Izetbegovicem. Znajuci Muhameda Filipovica on je ipak odgovoran covjek, on je sa njim morao razgovarati o tome, ali odgovor je bio negativan i o tome sam ja obavijestio Tudjmana i Pucnika i kompletnu slovenacku grupu da je Alija Izetbegovic nama dao negativan odgovor. Preporucio sam da ga oni direkto nagovore. Ja mislim da su oni poslali ljude ili je Pucnik otisao u Bosnu. U svakom slucaju Slovenci su pokusali direktno da Aliju nagovore na to. Da li je to uradio i u kojoj formi Tudjman meni nije poznato.

To je jedna istorijska stvar, da se objasni. Kad sam ja pregovarao sa Slovencima i sa Tudjmanom, ja sam znao za njihove medjusobne dogovore, ne u detalje, ali sam znao. Ja sam znao za pregovore izmedju Milosevica i Tudjmana, mene je jedan od prvih Tudjmanovih savjetnika zovnuo i obavijestio, odnosno rekao mi je: "Gospodine Zulfikarpasicu, ja imam moju nacionalnu duznost da Vas obavijestim sljedece: iako se ja ne slazem sa tim, ali, ja sam bio odredjen u delegaciju za pregovore sa Srbima i mi vec sada govorimo o mapama podjele Bosne i Hercegovine, nas predsjednik je za pregovore sa Srbima. Ja cu dati ostavku na moj polozaj, ali ja smatram da je to moja duznost da Vas ja o tome obavijestim".

Dao mi je detaljne informacije o tome koje su bile iz prve ruke on je bio covjek koji je bio od najblizih saradnika i savjetnika Franje Tudjmana. Dakle kad sam ja razgovarao sa Srbima ja sam znao da su oni razgovarali o podjeli BiH sa Hrvatima. Ja sam mislio ovo je interesantnije za njih ako bosanski narod hoce da napravi jedan sporazum sa njima to je vaznije od toga da se Bosna podijeli i zarati. Kakav god da je rat nismo mi janjci pa da nas neko moze podijeliti bez rata. Isto tako kad sam ja predlozio Tudjmanu i Slovencima, ja sam bio sasvim informisan i znao sam za sve njihove pregovore. Ali sam istovremeno znao da se oni zele da odjele od Jugoslavije na sto laksi nacin.

Ustvari, znao sam da je ovo njima primamljivije, nego da idu u rat sa Armijom. Ja sam racunao jos na jednu stvar. Srbi su megalomani u svojoj istoriji, ali su oni istovremeno i realisti i kada vide da nema drugog izlaza nadao sam se da ce prihvatiti ta rjesenja. Zato sam ja bio za to da se oni dovedu pred svrsen cin ispred ove tri republike Slovenije BiH i Hrvatske, gdje bi ih primorali na razgovore polazeci od cinjenice i suvereniteta svakog naroda predlazuci im ili Savez drzava ili jednu labilnu konfederaciju ili u protivnom mi izlazimo iz Jugoslavije, sve tri republike zajedno i javno.

Ja sam bio uvjeren da cu na taj nacin dovesti Milosevica pred svrsen cin da bi to Milosevica natjeralo da prihvati neko od ovih rjesenja. Ja zelim da kazem da svaki politicar mora, da bi ostvario odredjene svoje ciljeve imati nekoliko alternativa. Moj Sporazum zbog koga sam ja napadan nije nimalo izlazio iz ovih okvira i principa o kojima smo razgovarali mi Slovenci i Hrvati. Najvaznija nam je stvar bila da je neotupivo pravo svakog naroda njegov suverenitet, i na toj osnovi se mogao praviti Savez slobodnih nam drzava ili konfederacija gdje bi svaka drzava imala svoju Armiju, Parlament svoje sudove i naravno svoj suverenitet. To je bila jedna od alternativa za koju sam se ja zalagao i to je bila moja vizija da se na Balkanu na prostorima bivse Jugoslavije stvori savez slobodnih i ravnopravnih drzava i da se izbjegne rat.

Rat kao alternativa miru je najveci poraz koji se mogao napraviti prema nama Bosnjacima. Ruku na srce mi smo jedini koji smo ovaj rat strasno izgubili. Pedeset posto teritorije pripada RS, 25% je pod kontrolom Hrvata, ovo drugo je zajednicko, iako mi u tome imamo 50% to je mnogo. To znaci od nase velike i divne Bosne mi imamo oko 12,5% manje vise, pod nasom kontrolom i zato ja kazem, mi smo ovaj rat strasno izgubili. Milion Bosnjaka je van svog ognjista preko 70 hiljada zena je silovano i preko 300.000 muslimana Bosnjaka je pobijeno.

Intervju vodio: Rasid NUHANOVIC

SABAH 16.02.2002
Intervju: Adil Zulfikarpasic