18.02.2010.
Slovenacka arogancija prema malom Muji
Blogerski zapis Harisa Pasovica
Kad god odlazim u Sloveniju, odlazim u svoju zemlju. Odrastao sam i proveo veci dio svog zivota sa idejom i osjecanjem da je Slovenija dio moje zemlje. Naravno, ja pokazem pasos na granici, ali u svom srcu, ja sam i Slovenac.
Triglav, nasa najvisa planina; Miroslav Cerar, nas gimnasticar, olimpijac; Bojan Krizar i Jure Franko, nasi skijasi; Planica, nasa skijaska skakaonica; nasa Postojnska jama – obiljezili su moje djetinjstvo. “Elan” skije; “Gorenje” masine za ves; “Ilirija” krema za cipele; “Slovenijales” i “Lesnina” namjestaj; “Jelovica” Škofja Loka, vrata i prozori; “Fruktal” sokovi i mileram iz “Ljubljanske mljekare” – ucili su me o kvalitetu proizvoda i marljivom radu.
Ansambl Slovenskog mladinskog gledalisca, Dusan Jovanovic, reditelj; Edvard Kocbek, Srecko Kosovel i France Presern, knjizevnici; Milena Zupancic i Ratko Polic, glumci; punk-grupa Pankrti; Joze Plecnik, arhitekt - ucili su me o umjetnosti i slobodi. Nedeljni list “Mladina” i slovenacke peticije za Kosovo ucili su me o gradanskim slobodama i politickom misljenju. Svi su oni dio mog djetinjstva, mog odrastanja.
Mucenicka procedura za slovenacku vizu
To nije nikakva “jugonostalgija”, to je moj zivot kojeg volim i necu ga se odreci. Pretpostavljam da onim citaocima kojima “Ljubljanska banka” nije vratila stednju, sada pada mrak na oci. I onima koji su iskusili proceduru dobijanja vize u slovenackoj ambasadi u Sarajevu. Štednju nisam imao, ali sam kroz mucnu proceduru vize prolazio, vise puta, a prica o slovenackoj vizi sam se naslusao.
Nedavno je jedan moj poznanik odlucio da sa svojom obitelji ide na skijanje u Sloveniju. On radi u mocnoj inostranoj kompaniji u Sarajevu. Njegova supruga, takoder, ima dobar posao. Kad su se odlucili da odu na Pohorje, nisu slutili da ce zimske radosti poceti u slovenackoj ambasadi u Sarajevu.
Najprije zakazivanje termina “za 15 dana”. Potom on, supruga i dvoje male djece, po zimi, u zakazani termin u ambasadu, kad ono…to je smo orijentacioni termin, cekajte dok vas prozovu. Cekanje zna potrajati koji sat. Konacno – salter i sluzbenica, koja je, naravno, “vazna” i neljubazna. Onda pregled dokumenata: prijave, osiguranja, potvrda o zaposlenju njegovom, potvrda o zaposlenju supruginom, potvrda o imovini – dva stana u vlasnistvu u Sarajevu, vaucer iz hotela na Pohorju.
“E, vaucer mora da bude u 4 primjerka”, jer je njih cetvero. “Molim Vas iskopirajte, nisam znao da treba cetiri primjerka”, “E, ne moze nismo mi kopirnica”. Itd, itd. Naravno, dode ti da odustanes od zimovanja. Nema veze sto si uplatio deset dana u hotelu na Pohorju. Ipak, snagom ocajnickog sabura, smanjis se, kontrolises glas u opsegu poslusno-ljubaznog, dok ti jabucica drhti jer sprijecava orkan bijesa da pokulja iz tvoje nutrine.
Kad dobijes vizu, mozes dalje, prema “Adria Airways” poslovnici gdje ces kupiti kartu koja kosta izmedu 250 i 350 eura, zavisno od tarife za odredeni let. To je, otprilike u visini prosjecne plate u BiH. Dakle, privatno mogu putovati samo veoma imucni ljudi, a njih je u BiH vrlo malo. Putuju ljudi poslom i na lijecenje. U svakom slucaju to je “odiranje”. Karta od Sarajeva do Ljubljane je skuplja nego od Ljubljane do Pariza.
Nema veze sto tako skupa karta obeshrabruje privredne i kulturne kontakte izmedu dvije zemlje. Ili sto smanjuje prihode zdravstvu i turizmu Slovenije. Ali let je zato, cesto, prava avantura.
Slovenacki avion prokisnjava
Neki dan sam u odlasku cekao cetiri sata na sarajevskom aerodromu polijetanje za Ljubljanu. I u Sarajevu i u Ljubljani je bilo lijepo vrijeme, a ostali avioni su dolazili i odlazili. U povratku iz Ljubljane, cim smo poletjeli, sa stropa aviona je pocela curiti voda na nas putnike. Voda nije kapala, curila je. Slijevala se niz prostor za rucni prtljag iznad nasih glava i onda padala – na nase glave. Pritiskali smo novine na strop da bi pokupile vodu.
Kad sam rekao stjuardesi da je cudno, a i zastrasujuce, da nam se voda slijeva na glavu u avionu, ona je rekla da zna, da o tome izvjestava svoje nadlezne, ali da joj oni ne vjeruju. Kad ste, ipak, jednom, savladali cuvarice sengenske cistoce na salteru ambasade, pa kad ste uspjesno savladali carolije Adrijinih letova, dolazite na granicni ulaz na ljubljanskom aerodromu. Zavisno od toga kakve ste srece, tamo vas moze docekati pristojan ili nepristojan policajac, koji ce u svakom slucaju dugo i sumnjicavo gledati vas bosanski pasos.
Jedan takav ljuti Slovenac me je prije nekog vremena pitao gdje idem i ja sam odgovorio “U Hong Kong”. On me je pogledao i rekao mi “Nemojte me zajebavati. Pitam vas gdje idete?” Ja sam, zaista, isao u Hong Kong i u Ljubljani sam presjedao. Samo zahvaljujuci tome sto je sa mnom bila prijateljica, prof. dr. Danica Purg, ugledna slovenacka javna licnost, direktorica Poslovne skole Bled, koja je objasnila da sam poslom vezan za putovanja, i da sam, takoder, profesor, koji predaje i u Slovenij, granicni policajac me pustio da prodem i nastavim svoje putovanje za Hong Kong.
Mali Mujo
U takvim situacijama se covjek sjeti da se desavalo da u slovenackim osnovnim skolama djeca pisu ime “Mujo” malim slovom. Ipak, mene brzo prode jeza kad se u Sloveniji osjetim da sam “mujo”. To se desi veoma rijetko. Idem u Sloveniju otprilike jednom mjesecno. U Ljubljani svake godine gostuju moje predstave i uvijek su fantasticno primljene. Gostujuci sam profesor na IEDC Poslovnoj skoli Bled, i cesto tamo predajem na post-diplomskom studiju.
Od prve komunikacije e-mailom sa sluzbenicima skole, preko doceka u hotelu, predavanja, druzenja, do odlaska, uvijek je sve fenomenalno. Moje iskustvo sa ovom skolom nije samo da su oni veoma profesionalni, ljubazni i ugodni, nego je vise od toga – to je inspirirajuce, otmjeno i ljudski toplo iskustvo. Nekoliko mojih najboljih prijatelja su Slovenci i cesto se posjecujemo.
U Sarajevo dolazi i radi mnogo slovenackih privrednika koji zaposljavaju stotine Bosanaca i Hercegovaca. Slovenacki zastupnici u Evropskom parlamentu, Tanja Fajon i Jelko Kacin, veliki su borci za Bosnu i Hercegovinu u evropskim insitucijama. Ali u samoj slovenackoj javnosti, BiH je malo prisutna. Nekadasnji sampioni ljudskih prava i demokratije malo su posustali.
Bosni je vazna ova mala alpska zemlja. Slovenija je nasa prva evropska stanica. Slovencima je vazna Bosna, ona ih podsjeca da historija nije pocela 1991, da postoje veze poslovne, emocionalne, geografske, koje cine da nismo samo Evropljani nego i ljudi. Da postoji duznost, politicka i ljudska, da ne gledamo samo u jednom pravcu, nego da se borimo za Pravdu, Razum i Solidarnost. Vazno je da Slovenija i BiH imaju mnogo, mnogo kompleksnije i jace veze od sadasnjih.
Ako ne bude tako, onda ce Biljana Plavsic, osudena ratna zlocinka sa pasosem Republike Srbije za koji ne treba viza za ulazak u Sloveniju, moci sjediti na proljetnom suncu pored Ljubljanice i piti “kavu brez”, a “mujo” i “muja” nece. Mozda ce sa Plavsickom sjediti Ratko Mladic. I on ima pasos Republike Srbije, a ne treba mu ni viza.
Pise: Haris Pasovic
http://harispasovic.blogger.ba/
(Sarajevo-x.com)
|
